Сила и истина

Тако су Асанж, Сноуден и Бредли постали јунаци виртуалне ере, у којој је истина као тајна опаснија од било каквог насилног физичког удара на темеље силе.

Република Српска 27.08.2013 | 17:16 Тако су Асанж, Сноуден и Бредли постали јунаци виртуалне ере, у којој је истина као тајна опаснија од било каквог насилног физичког удара на темеље силе. Пошто је добио 35 година затвора и из америчке војске отишао без части, Бредли Менинг је намеран да постане жена. „Зовите ме Челси!” Тако је поручио свима који би уопште имали због чега да га зову. Између драконских захтева за хиљаду година робије, које је испостављала конзервативна Америка, и позива на безусловну слободу „хероја Бредлија”, суд је нашао ирационални компромис: није му дао миленијум затвора, и није спречио, нити то може, нити ће било који суд моћи да заустави одлив мрачних информација и опасних државних тајни. Тако су Асанж, Сноуден и Бредли постали јунаци виртуалне ере, у којој је истина као тајна опаснија од било каквог насилног физичког удара на темеље силе. У исто време, тешке јавне тајне постају стереотип, нешто што се више не може покрити сложеним системима заштите, пошто такви системи управо постају бушни поводом свог „савршенства”. Да би се допрло до тајни Пентагона нико не мора да се зове Сноуден. Обични, но луцидни хакери, са машинама тек нешто јачим од легендарне „спектре”, упадали су још пре десетак година у амерички генералштаб и тамо правили пометњу. Ништа мање, бар два пута су изазивали темељно реновирање ратних планова. Легендарна тројка, од које је награбусио(ла) само Менинг, то јест Челси, данас су челници инсајдерског маркетинга. Шта уопште могу људи који су у систему, па не морају да га проваљују споља као они замајани хакери, него нам сведоче како се то заиста ради, тачно 29 година после орвелијанске 1984. Шта се онда догађа с медијима који објављују информације, за које је озбиљним државама некада требало много деценија класичног шпијунског посла? Право на информацију једно је од основних темеља сваке слободе, али овде је реч о вишку сазнања која није могуће конзумирати као нову вест. Дакле, све што сазнајемо, већ смо на неки начин знали, али смо управо због тога изненађени. Пре свега због заблуде да моћне државе ипак не могу бити толико неозбиљне. У ствари, лично не марим што ће неко, било одакле и било у ком часу, знати шта радим у својој кући, шта пишем и ко ми се јавља. Имам лош обичај да оно што мислим често кажем јавно, па како испадне. Али, много је оних чија (оправдана) фрустрација долази из осећања да нема одбране од владајуће потуљености и подлости, којима нас сила држи под својим злим оком. Неке мрачне истине о опаким брљотинама државе и њених тобожњих чувара (тајних служби), покушао је да објави британски „Гардијан”. Али, ненадлежна лица упала су у редакцију и спржила дискове с подацима. Наводно, то је лично одобрио Дејвид Камерон, први министар у влади. Ипак би тајни службеници (агенти) упали у редакцију и да се премијер није заложио за ломачу. То се не би ни сазнало да један новинар „Гардијана” није изашао у јавност и испричао како извесни Бонд и његов асистент прете новинарима. Центар приче је суштина односа државе и медија. То је нови живот архивске сентенце да „ваља погубити гласника који доноси лоше вести”. То није замена теза, него начин размишљања, типичан однос тајних, подземних сила изнад власти. Не само у Британији, не само у САД, него свуда где се јавна глупост и брљавост државних чиновника проглашава кључном тајном, а издајницима они који је открију. Тајне службе тако, можда навјек и вјекова, не само да остају изван контроле државе него имају мандат да је контролишу. Своју илузију да држи ствар у рукама, власт изражава комичним демократским акламацијама. После планетарног узбуђења око откривања детаља из политичке порнографије, уз необичне судбине петлова који су први закукурикали, па и препада на „Гардијан”, питање је имају ли утицаја неконтролисане силе на домаће медије? Одговор је свакако да! Можда је овде избегнут превише груб синопсис, по коме агенти дрежде у редакцијама и рибаре по људским душама уредника и новинских писаца. Мада, било је и тога. У Србији је направљена вредносна инверзија, по којој је све мање Жуњића из редакција који трче у полицију, а све више полицијских прича и олигархијских спинова, који излазе као јавна ствар. Чаршија прва сазна све непотребне државне тајне. На пример, да је Борис Тадић у свом експертском тиму имао личну бабу гатару. На тај начин политичке групе, или врхови власти, могу да контролишу незгодне људе. Бредли и Сноуден су објаснили како велика сила контролише планету, но овде је реч о циљаним биографијама. И баба и Тадић су ипак ствар прошлости. У односу на снагу српске политичке чаршије, Сноуден и Челси Менинг нису преко потребни непресушној српској знатижељи. Све оно што нам треба, никада нећемо сазнати. Оно што је сувишно знали смо одувек, и желимо да о томе знамо све. Љубодраг Стојадиновић