Sila i istina

Tako su Asanž, Snouden i Bredli postali junaci virtualne ere, u kojoj je istina kao tajna opasnija od bilo kakvog nasilnog fizičkog udara na temelje sile.

Republika Srpska 27.08.2013 | 17:16 Tako su Asanž, Snouden i Bredli postali junaci virtualne ere, u kojoj je istina kao tajna opasnija od bilo kakvog nasilnog fizičkog udara na temelje sile. Pošto je dobio 35 godina zatvora i iz američke vojske otišao bez časti, Bredli Mening je nameran da postane žena. „Zovite me Čelsi!” Tako je poručio svima koji bi uopšte imali zbog čega da ga zovu. Između drakonskih zahteva za hiljadu godina robije, koje je ispostavljala konzervativna Amerika, i poziva na bezuslovnu slobodu „heroja Bredlija”, sud je našao iracionalni kompromis: nije mu dao milenijum zatvora, i nije sprečio, niti to može, niti će bilo koji sud moći da zaustavi odliv mračnih informacija i opasnih državnih tajni. Tako su Asanž, Snouden i Bredli postali junaci virtualne ere, u kojoj je istina kao tajna opasnija od bilo kakvog nasilnog fizičkog udara na temelje sile. U isto vreme, teške javne tajne postaju stereotip, nešto što se više ne može pokriti složenim sistemima zaštite, pošto takvi sistemi upravo postaju bušni povodom svog „savršenstva”. Da bi se doprlo do tajni Pentagona niko ne mora da se zove Snouden. Obični, no lucidni hakeri, sa mašinama tek nešto jačim od legendarne „spektre”, upadali su još pre desetak godina u američki generalštab i tamo pravili pometnju. Ništa manje, bar dva puta su izazivali temeljno renoviranje ratnih planova. Legendarna trojka, od koje je nagrabusio(la) samo Mening, to jest Čelsi, danas su čelnici insajderskog marketinga. Šta uopšte mogu ljudi koji su u sistemu, pa ne moraju da ga provaljuju spolja kao oni zamajani hakeri, nego nam svedoče kako se to zaista radi, tačno 29 godina posle orvelijanske 1984. Šta se onda događa s medijima koji objavljuju informacije, za koje je ozbiljnim državama nekada trebalo mnogo decenija klasičnog špijunskog posla? Pravo na informaciju jedno je od osnovnih temelja svake slobode, ali ovde je reč o višku saznanja koja nije moguće konzumirati kao novu vest. Dakle, sve što saznajemo, već smo na neki način znali, ali smo upravo zbog toga iznenađeni. Pre svega zbog zablude da moćne države ipak ne mogu biti toliko neozbiljne. U stvari, lično ne marim što će neko, bilo odakle i bilo u kom času, znati šta radim u svojoj kući, šta pišem i ko mi se javlja. Imam loš običaj da ono što mislim često kažem javno, pa kako ispadne. Ali, mnogo je onih čija (opravdana) frustracija dolazi iz osećanja da nema odbrane od vladajuće potuljenosti i podlosti, kojima nas sila drži pod svojim zlim okom. Neke mračne istine o opakim brljotinama države i njenih tobožnjih čuvara (tajnih službi), pokušao je da objavi britanski „Gardijan”. Ali, nenadležna lica upala su u redakciju i spržila diskove s podacima. Navodno, to je lično odobrio Dejvid Kameron, prvi ministar u vladi. Ipak bi tajni službenici (agenti) upali u redakciju i da se premijer nije založio za lomaču. To se ne bi ni saznalo da jedan novinar „Gardijana” nije izašao u javnost i ispričao kako izvesni Bond i njegov asistent prete novinarima. Centar priče je suština odnosa države i medija. To je novi život arhivske sentence da „valja pogubiti glasnika koji donosi loše vesti”. To nije zamena teza, nego način razmišljanja, tipičan odnos tajnih, podzemnih sila iznad vlasti. Ne samo u Britaniji, ne samo u SAD, nego svuda gde se javna glupost i brljavost državnih činovnika proglašava ključnom tajnom, a izdajnicima oni koji je otkriju. Tajne službe tako, možda navjek i vjekova, ne samo da ostaju izvan kontrole države nego imaju mandat da je kontrolišu. Svoju iluziju da drži stvar u rukama, vlast izražava komičnim demokratskim aklamacijama. Posle planetarnog uzbuđenja oko otkrivanja detalja iz političke pornografije, uz neobične sudbine petlova koji su prvi zakukurikali, pa i prepada na „Gardijan”, pitanje je imaju li uticaja nekontrolisane sile na domaće medije? Odgovor je svakako da! Možda je ovde izbegnut previše grub sinopsis, po kome agenti drežde u redakcijama i ribare po ljudskim dušama urednika i novinskih pisaca. Mada, bilo je i toga. U Srbiji je napravljena vrednosna inverzija, po kojoj je sve manje Žunjića iz redakcija koji trče u policiju, a sve više policijskih priča i oligarhijskih spinova, koji izlaze kao javna stvar. Čaršija prva sazna sve nepotrebne državne tajne. Na primer, da je Boris Tadić u svom ekspertskom timu imao ličnu babu gataru. Na taj način političke grupe, ili vrhovi vlasti, mogu da kontrolišu nezgodne ljude. Bredli i Snouden su objasnili kako velika sila kontroliše planetu, no ovde je reč o ciljanim biografijama. I baba i Tadić su ipak stvar prošlosti. U odnosu na snagu srpske političke čaršije, Snouden i Čelsi Mening nisu preko potrebni nepresušnoj srpskoj znatiželji. Sve ono što nam treba, nikada nećemo saznati. Ono što je suvišno znali smo oduvek, i želimo da o tome znamo sve. Ljubodrag Stojadinović