Европска Унија, свијет и ми

У самом почетку, Европска унија је имала много позитивног и доброг: слобода кретања људи, робе и услуга, потпуна заштита људских права, слобода и равноправност држава чланица без обзира на њихову величину, богатство и моћ, пуни фондови из којих се обезбјеђује новац за разне сврхе мањим државама.

Република Српска 19.08.2013 | 14:15
Европска Унија, свијет и ми
У самом почетку, Европска унија је имала много позитивног и доброг: слобода кретања људи, робе и услуга, потпуна заштита људских права, слобода и равноправност држава чланица без обзира на њихову величину, богатство и моћ, пуни фондови из којих се обезбјеђује новац за разне сврхе мањим државама. Иако су дио свог суверенитета пренијеле на бриселске установе, мање развијене чланице су, мање-више, слободно и самостално водиле своју економску и другу политику. Сада се то увелико измијенило, и то на штету мањих и економски слабијих чланица. Уводи се диктат Брисела, којег дефинишу само најмоћнији, и то за своје добро. Огроман је број закона и прописа, који, не само што су понекад сами себи сврха, већ и легализују, а самим тим и подстичу девијације у друштву и руше темељна морална начела. Привреде мањих земаља које улазе у ЕУ долазе у подређен положај, због непостојања царина и због њихове мање могућности субвенционисања стратешких производа, у поређењу са привредом моћнијих и богатијих чланица. Пројекат Европске уније није створен за дугорочан успјех. Разлог томе лежи у супротстављању коначним циљевима два главна актера која граде ЕУ. Један актер су САД и само су «наоко» спољни фактор. Оне су преко својих марионетских влада држава чланица ЕУ најдиректније учествовале у стварању идеје и даљој изградњи ЕУ. Један од циљева им је контрола Њемачке у економском, политичком и војном смислу, као и покушај контроле односа Њемачке и Русије. Други актер је Њемачка као најмоћнија држава чланица ЕУ. Она је у тај пројекат ушла из својих разлога: обједињавања њемачког народа који се налази у неколико држава садашњих чланица, лакшег освајања тржишта и природних ресурса других држава – народа, као и због ширења свог политичког, културног, језичког и другог утицаја у вези са њеним идентитетом. У ЕУ ће се паралелно развијати бриселски наднационални систем који осмишљавају САД, и национални системи, прије свега њемачки. Њемачка је ушла у процес стварања ЕУ како би због својих интереса направила своју, њемачку ЕУ, а САД, управо да би то спријечиле, како би држале Европу под својим окриљем. Било би важно знати како би Брисел реаговао када би нека незадовољна чланица пожељела да изађе из Европске уније, с обзиром на власничку структуру најуноснијих предузећа. Могуће је да дође до питања: или наднационална бриселска, америчка ЕУ, или њемачка ЕУ, и тада би могло да дође до њеног распада, и то тако што ће Њемачка покушати да створи велику Њемачку. Тај распад ЕУ биће само један сегмент у успостављању новог свјетског поретка који ће да произађе из великих ратова. Нови свјетски поредак, глобализација, није ништа друго него покушај да се загосподари Свијетом. И то није ништа ново. Током историје било је, не само држава и народа, већ и појединаца који су хтјели да загосподаре свијетом. До сада се то радило на различите начине и различитим средствима. Овом приликом износимо само једну могућност. Центар моћи који контролише свјетске догађаје, финансијске токове, репресивне силе (НАТО), САД, Велику Британију и неке друге, одлучио је да ратовима сруши садашњи међународни поредак и успостави нови, тј. да покуша да загосподари свијетом. Да би народи – људи ратовали, морају да буду дубоко незадовољни, дезоријентисани, без смисла. Да би се дошло у такву ситуацију, омогућено је мултинационалним корпорацијама (па и онима из Кине; с обзиром на огромну количину долара коју Кина има, био би занимљив њен одговор на могућу значајну девалвацију долара) да на свјетско тржиште изнесу производе изузетно јефтине (али сумњивог квалитета). Куповином такве робе и на тај начин уништава се производња (привреда, пољопривреда, сточни фонд) многих држава – народа. Губе се радна мјеста – јавља се незапосленост. И путем медија се подстиче потрошачки менталитет, а ММФ и Свјетска банка под неповољним условима обезбјеђују новац државама чије владе га управо усмјеравају у потрошњу. Због таквог стања, државе не могу да враћају кредите, те морају будзашто да продају своје највредније и најважније ресурсе. Улази се у својеврсно дужничко ропство. Руше се темељне вриједности на којима почива друштво, намећу и афирмишу лаж, неморал, егоизам. Људи се обмањују ријечима. Политика, економија, систем вриједности нису такви какви изгледају. Међу људима, народима, влада тотално незадовољство и онда центри моћи и злоупотребом религија могу свијет да уведу у велике ратове – страдање, смрт, глад, страх. Онда обични људи широм свијета долазе у ситуацију да траже, моле да неко наметне мир, па таман он значио губитак слободе, идентитета, личности. И то је управо стање које центар моћи жели да створи како би наметнуо свој поредак: свјетску владу, један језик, једну свјетску религију... У служби стварања таквог стања су и пројектоване свјетске кризе које се одвијају у таласима, компромитовање великих свјетски религија без обзира на аргументе, омаловажавање културе, језика, писма, моралних вриједности, суштинског смисла – све се доводи до апсурда. Овако би се створио њихов свјетски поредак, са њиховим вриједностима, тако да би нешто могло да успије само ако има њихов видљиви или невидљиви печат. Људско друштво увијек се кретало од рушења свјетског поретка до успоставе новог. Покретачи тих глобалистичких процеса заправо су одабрани појединци који су због својих особина, способности сами себе препоручили. Они су ти који имају јединствену снагу и хоће да загосподаре свијетом, а народи – обични људи само су њихово средство ка том циљу. Да ли су и ти најмоћнији појединци нечије средство, није тема овог текста. Оно што је важно овом приликом споменути јесте да колико год да је било појединаца са жељом да загосподаре свијетом, то никоме никада није успјело. Европска унија неће бити садржана у новом свјетском поретку, али ће играти одређену улогу у стварању амбијента којим се свијет поларизује, идеолошки, вриједносно, суштински. Из велике борбе та два пола – стране, произаћи ће нови свјетски поредак. И опет, ниједна страна (појединац, држава, народ) неће загосподарити цијелим свијетом. Тај нови свјетски поредак донијеће мир, а састојаће се од два суштински различита друштвена система. Разлика ће бити као дан и ноћ, као плус и минус, и у територијалном смислу биће одвојене, «ограђене». Мање је важно чији је териториј већи и многољуднији. Сви ти процеси рушења и стварања, иако у њима има толико страдања, патње и бола, морају да воде напретку, бољитку, добром, и у коначници имати суштински смисао. Немогуће је да је човјек – људско друштво створено без суштинског смисла на крају, без обзира на очигледну патњу. Ако нас је Господ Бог створио (а ко би други?), онда је Он све створио на добро, и својом промишљу, без обзира што нам је дао слободу избора, на крају видио побједу човјека. Та побједа није у квантитету, већ у квалитету, и ако на крају иједан човјек се обожи (прими Бога у себи и дâ себе Богу), да може створити нови свијет, постојање људског рода има смисла. И све његове патње. Готово да је наступило вријеме када владе многих држава – народа морају да буду у служби свјетских центара моћи, а не своје државе и свог народа. Имајући ту чињеницу у виду, обични људи се морају самоорганизовати. Дакле, не очекујмо да ће нам држава, влада, ријешити све наше проблеме, већ се окренимо раду, производњи, и све то са исконском снагом, радошћу и надом. Морају се јавити појединци који ће мотивисати и подстицати људе на рад, на производњу здраве хране. Значи да влада политиком затегнутог попуштања реализује све оно што мора и што намећу центри моћи, а обични људи паралелно да воде свој живот, да се јаве појединци који ће уносити оптимизам да се економска криза побиједи радом и да рад буде задовољство, да се производи здрава храна и да трошимо ту здраву храну, да се обновимо морално и духовно, и да подстичемо наталитет. Аутор: Дане Чанковић

Коментари / 0

Оставите коментар