Како размишља Америка

САД се враћају класичној спољној политици једне суперсиле.

Република Српска 16.08.2013 | 13:01 САД се враћају класичној спољној политици једне суперсиле. То значи – много мање директних насумичних интервенција и много већи фокус на праве ривале. Иако смо сведоци феномена глобализације и чињенице да је савремено друштво у оквиру готово сваке појединачне земље изузетно сложено и далеко од монолитног, ипак би било фундаментално погрешно закључити да савремене државе више немају своје јасно дефинисане објективне националне интересе. Политичка елита и администрација готово по правилу строго спроводе интересе своје заједнице, који су у великој мери унапред омеђени и условљени географијом, историјским искуством и културном подлогом на којој је та заједница конституисана. Управљачи несвесно доносе врло рационалне, предвидљиве и често једино могуће одлуке, узимајући аутоматски у обзир поменуте непромењиве факторе који у континуитету производе дејство, бивајући у илузији да су те одлуке само ствар њихове слободне процене. Као што је Фројд говорио да је анатомија људска судбина, тако је географија у великој мери „судбина“ у међународним односима. Имајући ово у виду, успешно „читање“ логике и предвиђање евентуалних будућих потеза најутицајнијих држава света, мањим државама обезбеђује више времена и маневарског простора да припреме одговор, да се прилагоде или заштите. Зато је један од кључних изазова разумети како резонује и види остатак света тренутно најдоминантнија држава – Америка. Њу, као уосталом и све друге државе, унапред одређују, али тиме чине ипредвидљивом, два кључна фактора: географија и историјско искуство. Што се тиче географије, Америка је једина велика сила у историји која је практично имуна на спољну агресију. Не само да је окружена океанима него од Френклина Рузвелта и господари њима.Такође, на северу и југу се граничи са изузетно мирољубивим суседима. Ова чињеница је омогућила Америци да има неограничено време за унутрашњи развој, који подразумева изградњу институција, правног система, инфраструктуре и индустријске основе. Како лепо примећује Арон Милер из Вудро Вилсон центра, Израел, на пример, нема класичан устав, јер никада није могао да приушти довољно времена и дозволи ризик од унутрашњих подела да би водио истинску интерну дебату неопходну за кодификовање овог правног акта. Што се тиче историјског искуства, Америка је настала као политичка заједница кроз отпор британском империјализму. Кроз протестантизам и слободарску традицију, Американци су конституисали политичку заједницу засновану на индивидуализму, заштити права појединаца и прагматизму. Ослобођени идеолошких, етничких и верских стегаСтарог света, Американциимају капацитет, али немају ни такта ни искуства приликом посредовања у племенским и религиозним споровима у другим деловима света. Видели смо то на примеру Босне, а треба се сетити како су 2000. године запањеним Израелцима и Палестиницима предлагали да се сувереност над Јерусалемским храмом реши тако што ће се поделити власништво на оно испод и изнад земље где се налази храм. Ова два поменута фактора производе чињеницу да спољна акција није централни део америчке политике, за разлику од питања унутрашње сигурности. Будући да због своје снаге имају луксуз да себи приуште велику маргину за грешку у међународним односима, спољна политика је често арбитрарна и у функцији унутрашње политике. Ово је нарочито био случај током деведесетих година прошлог века, када се нико није усуђивао да америчку супремацију уопште доводи у питање, до мере да им зато никаква стратегија малтене и није била потребна. У том периоду Америка је, вођена искључиво квазиидеолошким или унутрашњим разлозима, интервенисала у чак пет држава – Кувајт, Сомалија, Хаити, Босна и Србија – иако јој национални интерес није био угрожен ни у једном од тих случајева. Чак ни у првој деценији овог века Америка није имала класичну спољнополитичку стратегију, већ само узак политичко-војни циљ елиминисања терористичких претњи. Како ће се Америка понашати у годинама које долазе? Након лутања које траје од краја хладног рата, Америка се враћа класичној спољној политици једне суперсиле. То значи – много мање директних насумичних интервенција и много већи фокус на праве ривале који имају потенцијал да њену супрематију доведу у питање. Овај нови курс већ видимо кроз изостанак интервенције у Сирији и обнову тензија са Русијом. Кључни циљ биће да се онемогући међусобна сарадња између главних регионалних играча како би се они међусобно неутралисали, уместо да заједнички оформе стратешку алтернативу Америци. То је већ опробани рецепт који је Никсон користио у троуглу са СССР и Кином.Већи фокус на Русију, Индијски потконтинент и источну Азију истовремено подразумева фазно напуштање „периферних“ региона, у које спада и Балкан. Другим речима, позицију Србије у наредној деценији ће у све већој мери дефинисати и односи са Немачком, Русијом, Француском, Турском и Кином. Ова чињеница подразумева веће могућности, али и мањи простор за грешку за нашу земљу у сложеним међународним односима. Истовремено,то представља последњи аларм за формирање унутрашњег консензуса о стратешким питањима и за дефинисање развојне и културне политике прилагођене све захтевнијим околностима у свету. Немојмо никад сметнути с ума да је разумевање међународних прилика само један од два међусобно зависна услова за успех одређене заједнице. Кључни други услов је одувек био добро дефинисање и артикулација сопствених интереса од стране домаће елите и рад на унутрашњем консензусу како би се они у континуитету спроводили.