Kako razmišlja Amerika

SAD se vraćaju klasičnoj spoljnoj politici jedne supersile.

Republika Srpska 16.08.2013 | 13:01 SAD se vraćaju klasičnoj spoljnoj politici jedne supersile. To znači – mnogo manje direktnih nasumičnih intervencija i mnogo veći fokus na prave rivale. Iako smo svedoci fenomena globalizacije i činjenice da je savremeno društvo u okviru gotovo svake pojedinačne zemlje izuzetno složeno i daleko od monolitnog, ipak bi bilo fundamentalno pogrešno zaključiti da savremene države više nemaju svoje jasno definisane objektivne nacionalne interese. Politička elita i administracija gotovo po pravilu strogo sprovode interese svoje zajednice, koji su u velikoj meri unapred omeđeni i uslovljeni geografijom, istorijskim iskustvom i kulturnom podlogom na kojoj je ta zajednica konstituisana. Upravljači nesvesno donose vrlo racionalne, predvidljive i često jedino moguće odluke, uzimajući automatski u obzir pomenute nepromenjive faktore koji u kontinuitetu proizvode dejstvo, bivajući u iluziji da su te odluke samo stvar njihove slobodne procene. Kao što je Frojd govorio da je anatomija ljudska sudbina, tako je geografija u velikoj meri „sudbina“ u međunarodnim odnosima. Imajući ovo u vidu, uspešno „čitanje“ logike i predviđanje eventualnih budućih poteza najuticajnijih država sveta, manjim državama obezbeđuje više vremena i manevarskog prostora da pripreme odgovor, da se prilagode ili zaštite. Zato je jedan od ključnih izazova razumeti kako rezonuje i vidi ostatak sveta trenutno najdominantnija država – Amerika. Nju, kao uostalom i sve druge države, unapred određuju, ali time čine ipredvidljivom, dva ključna faktora: geografija i istorijsko iskustvo. Što se tiče geografije, Amerika je jedina velika sila u istoriji koja je praktično imuna na spoljnu agresiju. Ne samo da je okružena okeanima nego od Frenklina Ruzvelta i gospodari njima.Takođe, na severu i jugu se graniči sa izuzetno miroljubivim susedima. Ova činjenica je omogućila Americi da ima neograničeno vreme za unutrašnji razvoj, koji podrazumeva izgradnju institucija, pravnog sistema, infrastrukture i industrijske osnove. Kako lepo primećuje Aron Miler iz Vudro Vilson centra, Izrael, na primer, nema klasičan ustav, jer nikada nije mogao da priušti dovoljno vremena i dozvoli rizik od unutrašnjih podela da bi vodio istinsku internu debatu neophodnu za kodifikovanje ovog pravnog akta. Što se tiče istorijskog iskustva, Amerika je nastala kao politička zajednica kroz otpor britanskom imperijalizmu. Kroz protestantizam i slobodarsku tradiciju, Amerikanci su konstituisali političku zajednicu zasnovanu na individualizmu, zaštiti prava pojedinaca i pragmatizmu. Oslobođeni ideoloških, etničkih i verskih stegaStarog sveta, Amerikanciimaju kapacitet, ali nemaju ni takta ni iskustva prilikom posredovanja u plemenskim i religioznim sporovima u drugim delovima sveta. Videli smo to na primeru Bosne, a treba se setiti kako su 2000. godine zapanjenim Izraelcima i Palestinicima predlagali da se suverenost nad Jerusalemskim hramom reši tako što će se podeliti vlasništvo na ono ispod i iznad zemlje gde se nalazi hram. Ova dva pomenuta faktora proizvode činjenicu da spoljna akcija nije centralni deo američke politike, za razliku od pitanja unutrašnje sigurnosti. Budući da zbog svoje snage imaju luksuz da sebi priušte veliku marginu za grešku u međunarodnim odnosima, spoljna politika je često arbitrarna i u funkciji unutrašnje politike. Ovo je naročito bio slučaj tokom devedesetih godina prošlog veka, kada se niko nije usuđivao da američku supremaciju uopšte dovodi u pitanje, do mere da im zato nikakva strategija maltene i nije bila potrebna. U tom periodu Amerika je, vođena isključivo kvaziideološkim ili unutrašnjim razlozima, intervenisala u čak pet država – Kuvajt, Somalija, Haiti, Bosna i Srbija – iako joj nacionalni interes nije bio ugrožen ni u jednom od tih slučajeva. Čak ni u prvoj deceniji ovog veka Amerika nije imala klasičnu spoljnopolitičku strategiju, već samo uzak političko-vojni cilj eliminisanja terorističkih pretnji. Kako će se Amerika ponašati u godinama koje dolaze? Nakon lutanja koje traje od kraja hladnog rata, Amerika se vraća klasičnoj spoljnoj politici jedne supersile. To znači – mnogo manje direktnih nasumičnih intervencija i mnogo veći fokus na prave rivale koji imaju potencijal da njenu suprematiju dovedu u pitanje. Ovaj novi kurs već vidimo kroz izostanak intervencije u Siriji i obnovu tenzija sa Rusijom. Ključni cilj biće da se onemogući međusobna saradnja između glavnih regionalnih igrača kako bi se oni međusobno neutralisali, umesto da zajednički oforme stratešku alternativu Americi. To je već oprobani recept koji je Nikson koristio u trouglu sa SSSR i Kinom.Veći fokus na Rusiju, Indijski potkontinent i istočnu Aziju istovremeno podrazumeva fazno napuštanje „perifernih“ regiona, u koje spada i Balkan. Drugim rečima, poziciju Srbije u narednoj deceniji će u sve većoj meri definisati i odnosi sa Nemačkom, Rusijom, Francuskom, Turskom i Kinom. Ova činjenica podrazumeva veće mogućnosti, ali i manji prostor za grešku za našu zemlju u složenim međunarodnim odnosima. Istovremeno,to predstavlja poslednji alarm za formiranje unutrašnjeg konsenzusa o strateškim pitanjima i za definisanje razvojne i kulturne politike prilagođene sve zahtevnijim okolnostima u svetu. Nemojmo nikad smetnuti s uma da je razumevanje međunarodnih prilika samo jedan od dva međusobno zavisna uslova za uspeh određene zajednice. Ključni drugi uslov je oduvek bio dobro definisanje i artikulacija sopstvenih interesa od strane domaće elite i rad na unutrašnjem konsenzusu kako bi se oni u kontinuitetu sprovodili.