Терет багателног криминала

Недавно се у издању Високог судског и тужилачког савета БиХ појавила занимљива публикација под називом „Стање и кретање криминалитета у БиХ за пунолетне особе у периоду од 2003.

Република Српска 24.07.2013 | 07:00 Недавно се у издању Високог судског и тужилачког савета БиХ појавила занимљива публикација под називом „Стање и кретање криминалитета у БиХ за пунолетне особе у периоду од 2003. до 2012. године”. Група професора са више правних факултета из оба ентитета истраживала је процесуирана кривична дела и изречене кривичне санкције. Према резултатима истраживања, у БиХ је условна осуда најчешће изрицана кривична санкција. Од свих изречених санкција у периоду 2003–2012., у Федерацији БиХ условна осуда заузима чак 75 одсто (26.137) случајева. У Републици Српској проценат је нешто нижи (60 процената), али су статистике биле непоузданије јер је посматрани период краћи (од 2007. до 2011). Према годишњем извештају о раду, и у Суду БиХ, који би требало да се бави најтежим облицима криминала, у 2011. години је, од свих осуђујућих пресуда, било 66 одсто условних осуда (уз 23 процента затворских и 11 одсто новчаних казни). У Републици Словенији ситуација је готово идентична – у последње две године условне осуде су заступљене са 75 процената. Према подацима Републичког завода за статистику Србије, у периоду од 2000. до 2004., проценат изречених условних осуда у односу на укупан број изречених кривичних санкција износи око 50 одсто. Ако се оваквој статистици дода податак да од свих изречених затворских казни највећи проценат отпада на затвор до шест месеци и да је број изречених новчаних казни у опадању, онда се треба озбиљно запитати каквим се то криминалом баве наши правосудни системи и какве су нам политике и стратегије кривичног прогона. Неколико питања захтева одговор. Зашто се криминалом на који се реагује само претњом затворском казном треба бавити судски систем у скупом и дуготрајном поступку? Да ли би исти циљеви могли бити постигнути ако би се макар један број тих кривичних дела могао окончати у неким једноставнијим процедурама и пред неким другим државним органима? Зашто шумске крађе, на које отпада велики број кривичних пријава, морају бити процесуиране пред судом? Судски поступак је сувише скуп да би се бавио багателним криминалом и симболичним казнама. Ако судијама кажете да је казнена политика блага, одговориће без изузетка да пред њих долазе багателни случајеви и учиниоци према којима се махом примењују законске одредбе о ублажавању казне (сиротиња, незапослени, болесни). Против тог аргумента је тешко борити се. Ако се погледа структура процесуираних кривичних дела са описима радњи извршења, онда се заиста може закључити да се тужилаштва углавном баве багателним кривичним делима. У чему је онда проблем? Између осталог и у томе што тужилачки систем не може да напусти традиционални модел рада по кривичним пријавама које долазе од полиције и које су у вези са свакодневним криминалом. А тужилаштва би морала да праве процену где су жаришта најозбиљнијег криминала и да на основу тога доносе планове реаговања и свог рада. У стручном жаргону би се такви интерни документи називали политике кривичног прогона и стратегије процесуирања. Таквих интерних докумената у тужилаштвима нема. За бављење ситним криминалом и багателним кривичним делима треба тражити нова законска решења. Једно од њих би могло бити увођење модела алтернативног кривичног гоњења, односно вансудског решавања кривичних случајева. Систем који је затрпан великим бројем нерешених премета треба што пре ослободити притиска свакодневног криминала и створити услове за бављење озбиљнијим и најтежим облицима криминала.