Teret bagatelnog kriminala

Nedavno se u izdanju Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH pojavila zanimljiva publikacija pod nazivom „Stanje i kretanje kriminaliteta u BiH za punoletne osobe u periodu od 2003.

Republika Srpska 24.07.2013 | 07:00 Nedavno se u izdanju Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH pojavila zanimljiva publikacija pod nazivom „Stanje i kretanje kriminaliteta u BiH za punoletne osobe u periodu od 2003. do 2012. godine”. Grupa profesora sa više pravnih fakulteta iz oba entiteta istraživala je procesuirana krivična dela i izrečene krivične sankcije. Prema rezultatima istraživanja, u BiH je uslovna osuda najčešće izricana krivična sankcija. Od svih izrečenih sankcija u periodu 2003–2012., u Federaciji BiH uslovna osuda zauzima čak 75 odsto (26.137) slučajeva. U Republici Srpskoj procenat je nešto niži (60 procenata), ali su statistike bile nepouzdanije jer je posmatrani period kraći (od 2007. do 2011). Prema godišnjem izveštaju o radu, i u Sudu BiH, koji bi trebalo da se bavi najtežim oblicima kriminala, u 2011. godini je, od svih osuđujućih presuda, bilo 66 odsto uslovnih osuda (uz 23 procenta zatvorskih i 11 odsto novčanih kazni). U Republici Sloveniji situacija je gotovo identična – u poslednje dve godine uslovne osude su zastupljene sa 75 procenata. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, u periodu od 2000. do 2004., procenat izrečenih uslovnih osuda u odnosu na ukupan broj izrečenih krivičnih sankcija iznosi oko 50 odsto. Ako se ovakvoj statistici doda podatak da od svih izrečenih zatvorskih kazni najveći procenat otpada na zatvor do šest meseci i da je broj izrečenih novčanih kazni u opadanju, onda se treba ozbiljno zapitati kakvim se to kriminalom bave naši pravosudni sistemi i kakve su nam politike i strategije krivičnog progona. Nekoliko pitanja zahteva odgovor. Zašto se kriminalom na koji se reaguje samo pretnjom zatvorskom kaznom treba baviti sudski sistem u skupom i dugotrajnom postupku? Da li bi isti ciljevi mogli biti postignuti ako bi se makar jedan broj tih krivičnih dela mogao okončati u nekim jednostavnijim procedurama i pred nekim drugim državnim organima? Zašto šumske krađe, na koje otpada veliki broj krivičnih prijava, moraju biti procesuirane pred sudom? Sudski postupak je suviše skup da bi se bavio bagatelnim kriminalom i simboličnim kaznama. Ako sudijama kažete da je kaznena politika blaga, odgovoriće bez izuzetka da pred njih dolaze bagatelni slučajevi i učinioci prema kojima se mahom primenjuju zakonske odredbe o ublažavanju kazne (sirotinja, nezaposleni, bolesni). Protiv tog argumenta je teško boriti se. Ako se pogleda struktura procesuiranih krivičnih dela sa opisima radnji izvršenja, onda se zaista može zaključiti da se tužilaštva uglavnom bave bagatelnim krivičnim delima. U čemu je onda problem? Između ostalog i u tome što tužilački sistem ne može da napusti tradicionalni model rada po krivičnim prijavama koje dolaze od policije i koje su u vezi sa svakodnevnim kriminalom. A tužilaštva bi morala da prave procenu gde su žarišta najozbiljnijeg kriminala i da na osnovu toga donose planove reagovanja i svog rada. U stručnom žargonu bi se takvi interni dokumenti nazivali politike krivičnog progona i strategije procesuiranja. Takvih internih dokumenata u tužilaštvima nema. Za bavljenje sitnim kriminalom i bagatelnim krivičnim delima treba tražiti nova zakonska rešenja. Jedno od njih bi moglo biti uvođenje modela alternativnog krivičnog gonjenja, odnosno vansudskog rešavanja krivičnih slučajeva. Sistem koji je zatrpan velikim brojem nerešenih premeta treba što pre osloboditi pritiska svakodnevnog kriminala i stvoriti uslove za bavljenje ozbiljnijim i najtežim oblicima kriminala.