Вашингтон "производи" џихадисте

Република Српска 10.07.2013 | 10:20

САД су, према ријечима бившег директора Свјетске банке Пола Волфовица, водиле најмање седам ратова на страни муслимана /Кувајт, сјевер Ирака, БиХ, Косово, Авганистан, Ирак и Либија/, али Вашингтон и даље није омиљен у тим срединама. Штавише, у неким од тих држава, попут БиХ, расте број џихадиста који одлазе у разне ратове на страни екстремиста. Током деведесетих година прошлог вијека САД су помагале у убацивању иранских агената и оперативаца Ал каиде у БиХ, а 2001. године - сада покојни Ричард Холбрук - јасно је рекао: "Да није било Дејтонског споразума 1995. године, терористички напади на САД 11. септембра били би планирани из БиХ, а не Авганистана". У протеклих неколико мјесеци двојица иранских "дипломата" протјерана су из БиХ због сумњивог пословања са лидером вехабија који заступа џихад против Запада и залаже се за увођење шеријатских закона. Један од твораца пакистанског нуклеарног програма - Захид Али Акбар Кан ухапшен је у БиХ, али шта је он радио ту није објашњено - наведено је у анализи коју је за интернет страницу "Нешнел интерест“ приредио Гордон Бардос, амерички стручњак за балканску политику и безбједност. Бардос је и предсједник компаније ССЕЕРЕЦОН за политички ризик и стратешко савјетовање, специјализоване за југоисточну Европу. Западне дипломате и безбједносни званичници изражавају све већу забринутост због тога што неколико десетина екстремиста из БиХ приступа џихаду у Сирији. У тексту је наведено да подаци истраживачке организације "Пју" показују да 75 до 80 одсто муслимана у свијету нема добро мишљење о САД. То је повезано са "колатералном штетом" /убијеним цивилима и уништеном инфраструктуром/ у овим "ослободилачким" ратовима. Западне земље врше све већи притисак за додатно и дубље ангажовање у Сирији, али нико није извршио анализу трошка сличне интервенције. Од 2001. године САД су обезбиједиле око 93 милијарде долара за обнову Авганистана и, уколико је дио тог новца отишао на унапређење вриједности и концепта попут поштовања људских права и грађанских слобода, онда се њихов утрошак може оцијенити као најнеуспјелији напор лобиста. Стање људских права у тим земљама не да није побољшано, већ је остало исто или постало горе него што је било. Наиме, у мају ове године авганистански парламент је само 15 минута посветио дискусији о забрани дјечијих бракова, присилним браковима и силовању у браку прије него што су те иницијативе одбачене. Према подацима из истраживања организације "Пју" из 2010. године, између 80 и 85 одсто Египћана сматра да отпадници и прељубници треба да буду каменовани до смрти, а 75 одсто њих вјерује да се лоповима требају сјећи руке?! Прије само двије године, сада свргнути египатски предсједник Мухамед Морси, називао је Јевреје "потомцима мајмуна и свиња"?! Послије 12 година рата, погибије 2.250 Американаца и утрошене 93 милијарде долара, Вашингтон је почео преговоре са талибанима, који су отворили своју политичку канцеларију у Катару и представљају "Исламски емират Авганистан“. Други корисник америчке помоћи је Египат, који је након потписивања Споразума у Кемп Дејвиду 1978. године од Вашингтона добио више од 45 милијарди долара војне и цивилне помоћи. С обзиром на то да администрација америчког предсједника Барака Обаме дискутује о обиму интервенције у Сирији, треба се сјетити да је све то већ виђено у БиХ и Ираку и да се скоро са сигурношћу може говорити и о томе да ће се на исти начин и завршити. Ратни лоби Вашингона и индустрија за интервенције своју пажњу усмјеравају на мале, нефункционалне пропале државе, уништене дугорочним историјским проблемима и унутрашњим етничким и вјерским насиљем. Каснија шема и динамика дешавања су исте - у салонима стране политике у Вашингтону и Њујорку стручњаци за међународна питања предлажу рјешења криза у земљама у којима никада нису били, у којима живе људи које никада нису срели, чији језик не разумију и чију историју не познају. Све почиње демонизацијом „диктатора“, прати је увођење санкција и ембарга на наоружање, а када се то покаже недовољним, расту захтјеви за одлучнијом акцијом, попут наоружавања "добрих момака" и установљавања зона забрањеног лета и безбједносних енклава. Потом на сцену ступају обавјештајци. У медијима ће бити тражена још одлучнија акција, попут напада крстарећим ракетама и бомбардовања, потом слиједи и објављивање оптужница за ратне злочине. Када ни то не буде уродило плодом, ратни лоби у Вашингтону ће инсистирати на директној војној инвазији и копненој кампањи, јер сада је улог кредибилитет. У међувремену, дипломатске алтернативе и рјешења буду одбачени. Након неколико десетина хиљада погинулих, утрошених више милијарди долара и уништавања већег дијела земље у којој се врши интревенција, политичари из Вашингтона, медијски челници, славне личности из Холивуда и рок-звијезде изгубиће интересовање за тај рат као што га изгубе за неки популарни ноћни клуб или ресторан. На крају земља за коју је вођен "хуманитарни рат“ остаје у много горем стању него када је дошло до интервенцвије.