Прислушкивање

Сноуден неће, као што ни Асанж није, променити свет, нити ће га много поправити.

Република Српска 01.07.2013 | 23:42 Сноуден неће, као што ни Асанж није, променити свет, нити ће га много поправити. Учиниће нервозу и параноју најмоћнијих очигледнијом. И то је већ нешто.Американац који је издао своју мрачну службу тражи политичко уточиште. Он ће још неко време остати на „ничијој земљи“ московског аеродрома, а ако не буде средио папире и нашао довољно поуздано одредиште, „Шереметјево” би могло да постане његова стална адреса. Бар за дуже време. Технички, Сноуден није у Русији. Он је за нас слободан човек. Зашто би га Русија било коме изручила? То је био Путинов тврд одговор Вашингтону. За многе, Владимир Владимирович је говорио већ помало архивираним језиком хладног рата, тоном Никите Хрушчова. То ипак не значи да ће нас Сноуденова шпијунска авантура вратити у шездесете. Симболички, она има и литерарни значај у давној, суморној пројекцији Џорџа Орвела: „1984“. То је била футуристичка година великог брата, али данас је ’84 у давној прошлости. Насупрот пишчевој параболи и јасној алузији на Стаљинову утопију, испало је да свевидећи регулатор наших живота није у Москви, него у Вашингтону. То је, наравно, крупан проблем за самодефиницију западног типа демократије и ударац у прилично надмено самољубље Америке. Не само због очитих доказа о масовном угрожавању људских права, него зато што је таква (врхунска?) тајна постала планетарна истина. Иначе, на организацију непробојности тајних служби сваке године се одвајају милијарде долара. То је неизбежни издатак, који се тиче чувања сопствених и откривања туђих тајни. Дакле, у оптицају је рат за монопол на стратешку информацију. Да би се превласт у тој области остварила, потребно је свакодневно иновирати иначе скупе „паметне“ машине. Мада су оне немоћне без колоније експерата какав је, можда, био Сноуден. Ту се затвара круг из кога се губе људи и тајне. Феномен прислушкивања пријатеља и непријатеља модерним справама ни на који начин није довео до поузданости важне информације. Чак ни она од које зависи судбина Америке (ако има такве) не може бити власништво само једног посвећеног Американца (Обаме, на пример). Тајна коју зна само један човек није употребљива, тајна коју знају бар двојица није тајна. Тај парадоксални принцип чувања нечега што се не може сачувати никада се није променио, упркос доминацији превише скупих а недовољно паметних машина да селектирају најважније. Одатле и мит о прислушкивању, као омиљеном моделу обавештајног рада у свим областима где елементарно шпијунирање може да буде делотворно: војсци, привреди, држави, подземљу. Наравно, и у вези са важним физиономијама и њиховим људским слабостима. Располагање туђом истином и тајном, уз очување своје, јесте извор реалне моћи у наведеним и другим областима. Али и инструмент уцена, што посредно увећава моћ. Прислушкивање великог броја људи (на неки начин свих) јесте тежак, мучан, мрачан, али неизбежан посао. Некада су то радили фанатици са обичним слушалицама, који су кришом улазили у туђ живот. Одатле су, уз перверзну марљивост, одвајали обичне приче од назнака важних тајни, ако се лик из наведеног трилера излупета. Развеже му се језик, не може да одоли пијаној представи о својој важности. Свакако, има оних које треба слушати док се договарају око предстојећих недела. Али, слушаоци убрзо изгубе критеријуме, или себи допусте задовољство да се ушуњају где желе. Да се разумемо, приче о судским дозволама, и раније и сада, само су фарса. Јуришници на наше животне тајне никада ни од кога нису тражили дозволу нити ће је тражити. Сноуден је једно време био ревносни службеник, чувар тајни спреман да „издајника шутне у осетљиво место“. У међувремену је доживео некакво просветљење. Могуће је да му се згадило сопствено, углавном узалудно орвелијанство, или је пожелео да буде нови Асанж. У теоријама завере, многи виде Сноудена као савршени амерички шпијунски пројект, у коме је генерални ум америчке тајне службе жртвовао човека и тајне које сви знају, за неки већи пројект, који је, наравно тајна. Без тих мистерија нема ни добрих теорија. Сигурно је да Сноуден стиже Асанжа по публицитету, ако га већ није претекао. За разлику од свог узора, који је до података долазио посредно, Сноуден је био у центру ствари. Бар је знао где се оне налазе. Ма шта се догодило, ако се било шта догоди, принципи трагања за важним тајнама неће се променити. Али прислушкивање добија сасвим нову, пре свега духовну димензију. Техника само помаже онима који проваљују тајне, тајне саме по себи не помажу никоме. Тај вид шпијунаже, ма колико важан и са коликом снагом разара било чије самољубље, ипак се враћа литератури, као врхунском вредновању свих облика невидљиве тоталитарне моћи. Сноуден неће, као што ни Асанж није, променити свет, нити ће га много поправити. Учиниће нервозу и параноју најмоћнијих очигледнијом. И то је већ нешто. извор: Политика