Prisluškivanje

Snouden neće, kao što ni Asanž nije, promeniti svet, niti će ga mnogo popraviti.

Republika Srpska 01.07.2013 | 23:42 Snouden neće, kao što ni Asanž nije, promeniti svet, niti će ga mnogo popraviti. Učiniće nervozu i paranoju najmoćnijih očiglednijom. I to je već nešto.Amerikanac koji je izdao svoju mračnu službu traži političko utočište. On će još neko vreme ostati na „ničijoj zemlji“ moskovskog aerodroma, a ako ne bude sredio papire i našao dovoljno pouzdano odredište, „Šeremetjevo” bi moglo da postane njegova stalna adresa. Bar za duže vreme. Tehnički, Snouden nije u Rusiji. On je za nas slobodan čovek. Zašto bi ga Rusija bilo kome izručila? To je bio Putinov tvrd odgovor Vašingtonu. Za mnoge, Vladimir Vladimirovič je govorio već pomalo arhiviranim jezikom hladnog rata, tonom Nikite Hruščova. To ipak ne znači da će nas Snoudenova špijunska avantura vratiti u šezdesete. Simbolički, ona ima i literarni značaj u davnoj, sumornoj projekciji Džordža Orvela: „1984“. To je bila futuristička godina velikog brata, ali danas je ’84 u davnoj prošlosti. Nasuprot piščevoj paraboli i jasnoj aluziji na Staljinovu utopiju, ispalo je da svevideći regulator naših života nije u Moskvi, nego u Vašingtonu. To je, naravno, krupan problem za samodefiniciju zapadnog tipa demokratije i udarac u prilično nadmeno samoljublje Amerike. Ne samo zbog očitih dokaza o masovnom ugrožavanju ljudskih prava, nego zato što je takva (vrhunska?) tajna postala planetarna istina. Inače, na organizaciju neprobojnosti tajnih službi svake godine se odvajaju milijarde dolara. To je neizbežni izdatak, koji se tiče čuvanja sopstvenih i otkrivanja tuđih tajni. Dakle, u opticaju je rat za monopol na stratešku informaciju. Da bi se prevlast u toj oblasti ostvarila, potrebno je svakodnevno inovirati inače skupe „pametne“ mašine. Mada su one nemoćne bez kolonije eksperata kakav je, možda, bio Snouden. Tu se zatvara krug iz koga se gube ljudi i tajne. Fenomen prisluškivanja prijatelja i neprijatelja modernim spravama ni na koji način nije doveo do pouzdanosti važne informacije. Čak ni ona od koje zavisi sudbina Amerike (ako ima takve) ne može biti vlasništvo samo jednog posvećenog Amerikanca (Obame, na primer). Tajna koju zna samo jedan čovek nije upotrebljiva, tajna koju znaju bar dvojica nije tajna. Taj paradoksalni princip čuvanja nečega što se ne može sačuvati nikada se nije promenio, uprkos dominaciji previše skupih a nedovoljno pametnih mašina da selektiraju najvažnije. Odatle i mit o prisluškivanju, kao omiljenom modelu obaveštajnog rada u svim oblastima gde elementarno špijuniranje može da bude delotvorno: vojsci, privredi, državi, podzemlju. Naravno, i u vezi sa važnim fizionomijama i njihovim ljudskim slabostima. Raspolaganje tuđom istinom i tajnom, uz očuvanje svoje, jeste izvor realne moći u navedenim i drugim oblastima. Ali i instrument ucena, što posredno uvećava moć. Prisluškivanje velikog broja ljudi (na neki način svih) jeste težak, mučan, mračan, ali neizbežan posao. Nekada su to radili fanatici sa običnim slušalicama, koji su krišom ulazili u tuđ život. Odatle su, uz perverznu marljivost, odvajali obične priče od naznaka važnih tajni, ako se lik iz navedenog trilera izlupeta. Razveže mu se jezik, ne može da odoli pijanoj predstavi o svojoj važnosti. Svakako, ima onih koje treba slušati dok se dogovaraju oko predstojećih nedela. Ali, slušaoci ubrzo izgube kriterijume, ili sebi dopuste zadovoljstvo da se ušunjaju gde žele. Da se razumemo, priče o sudskim dozvolama, i ranije i sada, samo su farsa. Jurišnici na naše životne tajne nikada ni od koga nisu tražili dozvolu niti će je tražiti. Snouden je jedno vreme bio revnosni službenik, čuvar tajni spreman da „izdajnika šutne u osetljivo mesto“. U međuvremenu je doživeo nekakvo prosvetljenje. Moguće je da mu se zgadilo sopstveno, uglavnom uzaludno orvelijanstvo, ili je poželeo da bude novi Asanž. U teorijama zavere, mnogi vide Snoudena kao savršeni američki špijunski projekt, u kome je generalni um američke tajne službe žrtvovao čoveka i tajne koje svi znaju, za neki veći projekt, koji je, naravno tajna. Bez tih misterija nema ni dobrih teorija. Sigurno je da Snouden stiže Asanža po publicitetu, ako ga već nije pretekao. Za razliku od svog uzora, koji je do podataka dolazio posredno, Snouden je bio u centru stvari. Bar je znao gde se one nalaze. Ma šta se dogodilo, ako se bilo šta dogodi, principi traganja za važnim tajnama neće se promeniti. Ali prisluškivanje dobija sasvim novu, pre svega duhovnu dimenziju. Tehnika samo pomaže onima koji provaljuju tajne, tajne same po sebi ne pomažu nikome. Taj vid špijunaže, ma koliko važan i sa kolikom snagom razara bilo čije samoljublje, ipak se vraća literaturi, kao vrhunskom vrednovanju svih oblika nevidljive totalitarne moći. Snouden neće, kao što ni Asanž nije, promeniti svet, niti će ga mnogo popraviti. Učiniće nervozu i paranoju najmoćnijih očiglednijom. I to je već nešto. izvor: Politika