Видовдан - дан српских побједа и пораза

У историји српског народа Видовдан носи вишеструку симболику, који се сматра митским датумом.

Република Српска 28.06.2013 | 17:53 У историји српског народа Видовдан носи вишеструку симболику, који се сматра митским датумом. Косовска легенда дала основни печат народном вјеровању у овај празник тек у 19. вијеку.Да је надвојвода Франц Фердинанд 1914. промијенио план и дошао у Сарајево само неки дан касније, можда би задрхтала рука Гаврила Принципа. Опијен симболиком Видовдана, косовског завјета и идејом ослобођења, атентатор, млад и бунтован, није имао дилеме - повукао је обарач белгијског "браунинга" и, макар на папиру, преокренуо ток историје. Лазарев избор за небеско царство и идеја жртве за више вриједности учинили су Видовдан митским даном српског народа. Низ драматичних догађаја који су се у новијој прошлости одиграли 28. јуна, од атентата у Сарајеву па до много очекиваног датума за преговоре са ЕУ, само су ојачали његову симболику кључног датума српске историје. Званично проглашење кнеза Лазара за светитеља 1892. године у видовдански култ унијело је црквени, православни елемент, иако се у њему препознају и трагови паганске прошлости, који су, тихи и прикривани, опстали до данас. Наука о Видовдану, међутим, каже сљедеће - култ овог празника настао је заједно са косовским митом тек у 19. вијеку, у вријеме романтизма и буђења нација. Он је објединио корпус старих народних обичаја посвећених прољећу, култ мртвих и тек на посљедњем месту - легенду о бици против Турака. Као такав послужио је као моћно средство у националном ослобођењу и стварању државе. Један дан - три светитеља Српска православна црква 28. јуна, по новом календару, обиљежава празник посвећен и Светом Амосу, старозавјетном пророку из осмог вијека прије наше ере. Према предању, овај светитељ био је заштитник кнеза Лазара, који га је славио као крсну славу. Видовдан се често доводи у везу са Светим Видом. Према једној теорији, вјеровање у словенског Световида, у првим вијековима хришћанства замијењено је поштовањем Светог Вида (у католичком свијету Светог Вита). Косовским митом овај празник је заогрнут тек у 19. вијеку, од када се прославља као спомен на кнеза Лазара и косовске јунаке. Да је косовска компонента у слављену Видовдана новијег датума потврђује нам и проф. др Весна Марјановић, етнолог из Етнографског музеја у Београду. Она наглашава да је Видовдан прослављан у знаку народних вјеровања у култ мртвих и почетак прољећног животног циклуса. Период послије Васкрса било је вријеме поштовања покојника - објашњава др Марјановић. - Видовдан је припадао низу љетњих празника (Ђурђевдан, Ивањдан, Тројице), који је, осим слављењу новог животног циклуса, био посвећен и душама умрлих. На Видовдан се зато излазило на гробља, гдје је изношена искључиво посна храна. У појединим дијеловима Србије у видовданским обичајима нема ни најмањег помена косовског предања. Саговорница "Новости" каже да је у другим дијеловима Србије култ кнеза Лазара био јачи, па се на Видовдан пали кандило и спомиње легендарна битка. Трећи слој, по њеним ријечима, јесте корпус народних вјеровања везаних за чаробњаштво - вјеровање у магична својства траве видовчице, умивање водом, али и изношење покућства како би оно било виђено. Иако се често помиње, тешко се може наћи јача веза данашњег тумачења Видовдана са култом словенског бога Световида. Широка симболика Видовдана и његово духовно упориште у подвигу косовских јунака, жртвовање, побједу у поразу и култ избора између добра и зла, неметнули су као модел вођења народа и државе. За професора Богословског факултета Владимира Вукашиновића полемика везане за "небеску и земаљску Србију" несрећна је, непотребна и не води никуда. "Бог и преци" у Етнографском музеју Видовдан и вјеровања везана за елементе овог празника тема је изложбе која ће 28. јуна бити отворена у Етнографском музеју у Београду. - Назив изложбе је "Бог и преци", а основна идеја јесте да се на примјеру Видовдана прикаже како народ на свој начин тумачи своју хришћанску православну вјеру, не занемарујући ни култ предака - објашњава Весна Марјановић, кустос изложбе. Србија која нас интересује не може да буде ни само небеска ни само земаљска. Пошто ми нисмо вјера у Бога који је само на небесима нити нека идеологија човјека који се баца камењем на небо, него вјера Богочовјека, који је ради нас постао човјек, онда је наше опредјељење увијек за небоземну Србију. Она зна које су јој вриједности примарне, али и која истовремено постоји у актуелном свијету и времену, мјерећи их својим примарним вриједностима и својим суштинским опредјељењем. Вукашиновић каже да постоје два приступа животу и његовом садржају - духовни и тјелесни. Један види до границе тијела и тла, док други "добацује" и са оне стране земаљског и историјског - не само ка висини, него и у будућност. Поглед, како наглашава професор, који се не плаши оскудног данас и тужног сутра. Он живи укључујући у своје поступке многа прекосутра и своју одговорност за њих. [јwплаyер цонфиг="Оут-оф-тхе-Боx_цопy" медиаид="37592"]