Мун: Власт мора служити градјанима

У септембру прошле године, у говору који сам држао на Факултету за међународне студије Универзитета Јохн Хопкинс у Wасхингтону, ДЦ, говорио сам о спорости политичког процеса овдје у Босни и Херцеговини, запажајући да  пречесто изгледа да се то кретање може описати као “два корака напријед, корак назад”.

Република Српска 04.06.2013 | 16:52 У септембру прошле године, у говору који сам држао на Факултету за међународне студије Универзитета Јохн Хопкинс у Wасхингтону, ДЦ, говорио сам о спорости политичког процеса овдје у Босни и Херцеговини, запажајући да  пречесто изгледа да се то кретање може описати као “два корака напријед, корак назад”.  Нажалост, сада вјерујем да је динамика напредовања  на путу БиХ према НАТО и ЕУ стопирана чиме се грађанима ускраћују предности које пружа пуна интеграција у Европу.  Назадовање ми се чини особито изражено када размишљам о недавно предложеним измјенама  три важна  закона.  Оно што ме забрињава није само садржај предложених промјена за сва три закона, него и начин на који су те промјене предложене.  Многи грађани ове земље, посебно они из медија и невладиног сектора,  исказали су своју забринутост  и тражили да им се придружим и да у јавним иступима говорим о томе и покушам скренути  пажњу јавности на ове озбиљне проблеме. Нема сумње да су закони о јавним набавкама у БиХ неадекватни и да их је потребно реформисати.  Област јавних набавки је често извор превара и корупције у многим земљама, па ни БиХ није изузетак.  Моје колеге из ЕУ вам могу потврдити да је БиХ једина земља у регији која још увијек није превела у закон директиве о јавним набавкама ЕУ које постоје већ 10 година.  Закони о јавним набавкама БиХ морају бити реформисани на начин који ће побољшати транспарентност и јасније утврдити одговорност.  Иако има неколико приједлога за промјену постојећих закона о јавним набавкама, вјерујем да је процес ревидирања јавних набавки најбоље започети од невладиног сектора и посебно од ЕУ која има експерте за ову област, те да би била грешка ограничити дискусију на уреде политичких странака.  Ови независни стручњаци заговарају сљедеће: 1) да се отвори процес, 2) да се осигура да државни дужносници  који раде на набавкама имају потребне вјештине и обуку, 3) да се ти појединци и њихове организације сматрају одговорним за своје одлуке, 4) да се децентрализује жалбени процес и да се, по први пут, 5) уведу анти-корупцијске мјере и санкције за кршење закона.  До сада је предложен одређен број мање корисних промјена за закон о набавкама. Мислим да би власти могле и требале уважити мишљење и стручност из невладиног сектора чији је циљ да се квалитетне промјене направе већ сада, у првом покушају  – што је пракса у већини демократских земаља  – те да се помогне БиХ да оствари напредак у погледу усклађивања свог законодавства са стандардима ЕУ. Истовремено,  још један сет предложених измјена закона о сукобу интереса који је од виталног интереса у борби против корупције налази се у Парламенту БиХ.  Као што је случај са законом о јавним набавкама,  кад се примјењују јаки и транспарентни закони о сукобу интереса, они постају моћно оружје у борби против корупције.  Али, оно што сам чуо о нацрту приједлога измјена овог закона  није обећавајуће. Нажалост, процес израде приједлога се није одвијао уз одговарајуће консултације са релевантним институцијама или јавношћу.  Према нацрту измјена предлаже се успостава комисије која је састављена углавном од парламентараца који одлучују о томе да ли су њихове колеге потенцијално у конфликту интереса.  С обзиром да институције у БиХ још увијек немају чврсту структуру, то би могло бити проблематично јер комисија не би била независна.  Текст приједлога који омогућује прекид истраге о конфликту интереса ако дужносник “елиминише” разлоге конфликта  изгледа као да је срочен да би олакшао живот парламентараца, а не да би судионике у власти сматрао одговорним за њихове активности.  У дијелу Оклахоме, одакле ја долазим, кажу “не треба пустити лисицу да чува кокошињац”.   Ја мислим да је та порука примјењива и овдје, у БиХ.  Пречесто сам видио да политичари из једне етничке групе стану у заштиту политичара из других група како би, заузврат, добили сличну “заштиту” за своје политичаре.  Ова корумпирана пракса не би се требала настављати у бх. парламенту.  Надам се да ће се парламентарци сјетити да је њихова улога да штите опште добро и да ће појачати своје напоре на елиминацији проблема конфликта интереса, умјесто што га покушавају гурнути под тепих. Коначно, новинари, активисти цивилног друштва, чак и представници бх. власти ми кажу да их озбиљно брину  предложене промјене закона о слободном приступу информацијама.  Они кажу да би ове промјене зауставиле напредак који је постигнут када је ријеч о отворености и транспарентности и да би оне буквално наопачке изврнуле садашњу филозофију отворености, те да би објављивање информација о властима постало изузетак, а не правило.  Ово би поткопало основни принцип интереса јавности и закон би лишило основних начела.  Неки предложени амандмани би такођер поједноставили процедуру одбијања захтјева за достављање информација и прекинули би досадашњу праксу да се случајеви обрађују појединачно.  Закони о слободном приступу информацијама су свугдје комплексни и захтијевају да се успостави равнотежа између права на приватност појединца и права јавности на приступ информацијама.  Јавна дебата о овом важном питању ограничена је на достављање коментара на wеб страници Министарства правде у једном ограниченом временском периоду, што само по себи доводи у питање жељу за истинском дебатом. Сваки од ова три случаја је сам по себи проблематичан.  Заједно, овај сет предложених промјена, чини се, наговјештава ширу негативну причу о системском деградирању демократских институција и принципа у БиХ.  Зашто политички лидери и владини званичници кажу да се желе борити против корупције, а потом предлажу законе који олакшавају непотизам и који омогућавају да се проблеми са јавним набавкама наставе?  Зашто говоре да желе модерну демократију, а предлажу законе који умањују транспарентност и јавности ограничавају приступ информацијама о основним активностима власти?  У вријеме када БиХ треба да ради на осигурању већег степена демократије, није ни чудо да су грађани БиХ очајни док посматрају како њихови парламентарци земљу воде у погрешном смјеру.  Предложене промјене подривају настојања да се ојачају и деполитизирају бх. институције и истовремено представљају напад на права свих грађана да буду информирани и да на основу тих информација доносе одлуке.  У протеклом периоду је било доста декларативне подршке и исказаних добрих намјера у борби против корупције.  Било би корисно ако би се политички лидери договорили да испоштују постојеће механизме заштите и ојачају оне које треба ојачати.  На крају крајева, у демократском друштву власти морају служити грађанима, а не политичким странкама. Блог америчког амбасадора у БиХ Патрика Муна