У Србији се не раде ДНК тестови хране

ДНК анализе хране постају неизбјежан начин заштите безбједности потрошача, али се у Србији овакви тестови не спроводе и поред све већег броја превара на тржишту, сазнаје „Политикин” Потрошач.

Република Српска 04.06.2013 | 09:47 ДНК анализе хране постају неизбјежан начин заштите безбједности потрошача, али се у Србији овакви тестови не спроводе и поред све већег броја превара на тржишту, сазнаје „Политикин” Потрошач. Потврду ове информације добили смо у свим државним и приватним лабораторијама са којима смо контактирали.Директорка Научног института за ветеринарство Србије др Добрила Јакић- Димић истиче да не зна ниједну институцију у Србији која ради ДНК анализе хране. – Испитујемо ДНК молекуле код потврђивања заразних болести код животиња као што су куга, слинавка и шап… Знам да се раде такви тестови из биљних хранива. Метода би била иста и за анализе хране, наравно уз другачију припрему. Међутим, за то нам недостају прописи, а ако их законодавац успостави сигурно ће се наћи лабораторија која ће бити овлашћена за такве послове – објашњава наша саговорница. Она сматра да би ову област требало законски регулисати и увести такве анализе јер су ДНК тестови поуздан начин да се открију фалсификати на тржишту. – Ту посебно мислим на прегледе прерађевина од меса, паштета и кобасица јер знамо да се ови производи праве од нижих категорија меса. Међутим, изгледа да је потребан већи притисак потрошача да би се прописи мијењали. Методологија није проблем јер су то домаће лабораторије оспособљене за такву врсту анализа – каже др Јакић-Димић. И у Управи за ветерину добили смо потврду ове информације. Речено нам је да „у склопу службених контрола ветеринарска инспекција није доносила налоге за ову врсту испитивања”. – ДНК анализа није прописана као обавеза, а евентуална сумња би представљала покретање истражних радњи које би укључиле и друге надлежне органе и институције а не само Управу за ветерину – наводи се у одговору инспекције. Да потребе ипак има показује небројено примјера са других, развијених тржишта. Од афере са коњским и говеђим месом до доказа који стижу из Европе и Америке да се потрошачима у рибљим производима подваљује јефтиније месо уместо скупљег. На ред ће сигурно доћи и сухомеснате прерађевине као производи гдје су могуће најпрофитабилније малверзације. Тим прије што увоз меса са других тржишта у Србију из године у годину расте. Само у у току 2012. године увезено је више од 16.000 тона меса, што у смрзнутом, што у свјежем стању. Подаци Управе царина показују да је прошле године у иностранству набављено 7.480 тона живинског меса, 155 тона јунећег и 8.696 тона свињског. Највећи увозници су управо водеће месне индустрије у нашој земљи, а како кажу увозна сировина завршава у прерађевинама од меса. А управо ДНК тестови потпуно сигурно утврђују поријекло меса у прерађевинама, односно да ли заиста купујемо оно што пише на декларацији. Рецимо, брзо може да се установи шта се налази у смјеси јефтиних кобасица и да ли су оне заиста сто одсто домаће или у њима има одмрзнутог „шкарта” сумњивог квалитета. ДНК тестови су у центру пажње од афере са коњским месом од прије неколико мјесеци, када је Европска комисија наложила државама ЕУ да ураде на хиљаде софистицираних анализа говеђег меса и прерађевина. Истраживање „Политике” показује да су чак и државе у региону предузеле превентивне мјере. У Словенији овакве анализе спроводе ветеринарске службе, док се у Хрватској ДНК тестови раде у једној врхунски опремљеној приватној лабораторији у оквиру пројекта који финансира држава. Однедавно хрватски трговински ланци самоиницијативно због заштите потрошача провјеравају неке производе које продају, као и произвођачи меса који траже анализу следивости свог меса како би добили потврду квалитета својих производа.