Evropski put BiH može više zavisiti od hrvatskog pitanja nego od Republike Srpske

Kada se govori o preprekama na evropskom putu Bosne i Hercegovine, već godinama se gotovo automatski upire prstom prema Republici Srpskoj. Sukobi sa visokim predstavnikom, osporavanje pojedinih odluka zajedničkih institucija i retorika o samostalnosti stvorili su predstavu da će upravo status Republike Srpske predstavljati poslednju i najtežu prepreku članstvu Bosne i Hercegovine u Evropskoj uniji.

Piše: profesor Stefan Surlić

Međutim, razvoj događaja tokom poslednje godine, a posebno dogovor sa Amerikancima dao je obrise za jasnu političku formulu: široka autonomija Republike Srpske jeste prihvatljiva, dok nepriznavanje odluka zajedničkih institucija nije. Mnogo složenije pitanje ostaje u Federaciji BiH, tj. kako obezbediti da Hrvati, kao brojčano najmanji konstitutivni narod, imaju stvaran uticaj na izbor predstavnika koji zauzima hrvatsko mesto u Predsedništvu?

Zato bi se moglo dogoditi nešto što je do skoro izgledalo malo verovatno: buduće članstvo Bosne i Hercegovine u Evropskoj uniji neće prvenstveno zavisiti od toga da li će Republika Srpska podržati funkcionisanje centralnih institucija, već od toga kako će biti definisan politički status hrvatskog naroda.

Za Republiku Srpsku evropska reforma može biti relativno jednostavna

Republika Srpska bi čak mogla lakše od Federacije odgovoriti na zahteve Evropskog suda za ljudska prava. Prema sadašnjem Ustavu Bosne i Hercegovine, Predsedništvo čine jedan Bošnjak i jedan Hrvat izabrani sa teritorije Federacije i jedan Srbin izabran sa teritorije Republike Srpske. Upravo takva kombinacija teritorijalnog i etničkog uslova dovela je do presuda Evropskog suda za ljudska prava, počevši od predmeta Sejdić i Finci. 

Na strani Republike Srpske problem bi mogao biti rešen relativno jednostavnom promenom: umesto ustavne formulacije prema kojoj se bira jedan Srbin iz Republike Srpske, mogao bi se birati „jedan član Predsedništva sa teritorije Republike Srpske”, bez obzira na njegovu etničku pripadnost. Naravno, ova promena sama po sebi ne bi rešila sve probleme utvrđene presudama suda u Strazburu, ali bi pokazala da se dejtonska struktura može prilagoditi evropskim standardima bez ukidanja entiteta i bez dramatične teritorijalne rekonstrukcije države.

Ovaj model ne bi mogao da bude primenjen na Federaciju. Jer ukoliko bi se u Federaciji jednostavno ukinule etničke oznake i propisalo da se biraju „dva člana Predsedništva sa teritorije Federacije”, “slučaj Komšić” postao bi ne samo politička realnost već i pravna tekovina. Znači, ukoliko se potpuno ukloni etnički ključ, bez odgovarajuće izborne formule jedan konstitutivni narod bio bi trajno diskriminisan u odnosu na ono što su dejtonske garancije. 

Treći entitet možda neće biti teritorijalan

Zahtev za formalnim trećim, hrvatskim entitetom uprkos sve glasnijem pominjanju od strane određenih političkih i društvenih krugova u Zagrebu ostaje teško ostvariv i politički rizičan. Njegovo stvaranje otvorilo bi pitanje granica, mešovitih područja, položaja Hrvata u centralnoj Bosni i Posavini.

Međutim, treći entitet ne mora biti iscrtan na karti da bi nastala njegova politička suština. Posebna izborna jedinica za hrvatskog člana Predsedništva ne bi imala svoj parlament, vladu, policiju ili pravosuđe. Ipak, obavljala bi najvažniju funkciju koju zagovornici trećeg entiteta od njega očekuju - sprečila bi da brojčano veći narod ima presudan uticaj na izbor predstavnika brojčano manjeg naroda. 

Rezolucija o osnaživanju političkog položaja Hrvata u Bosni i Hercegovini, koju je Hrvatski sabor usvojio 15. jula 2026. upravo se kreće u tom pravcu. Sabor je podržao izborne modele koji bi omogućili da Hrvati imaju odlučujući uticaj na izbor hrvatskog člana Predsedništva, uključujući i mogućnost posebne izborne jedinice. Rezolucija nema neposrednu pravnu snagu ali ima političku težinu jer hrvatskoj Vladi daje parlamentarnu osnovu i obavezu da pitanje hrvatske ravnopravnosti pokreće u institucijama Evropske unije. 

Najvažnija posledica saborske rezolucije je evropeizacija hrvatskog pitanja u Bosni. Do sada se spor oko hrvatskog člana Predsedništva uglavnom posmatrao kao unutrašnji sukob hrvatskih i bošnjačkih stranaka u Federaciji. Rezolucija pokazuje da ga Zagreb sve više tretira kao pitanje hrvatske državne politike.

Rezolucija ne znači da je Hrvatska već odlučila da blokira evropski put Bosne i Hercegovine. Takvu tvrdnju bilo bi preuranjeno izneti. Ali dokument stvara političku osnovu da Zagreb u budućnosti kaže da se pregovori o pristupanju ne mogu završiti dok nije rešeno pitanje efektivne ravnopravnosti Hrvata. Na taj način unutrašnji spor između Mostara i Sarajeva može postati evropski uslov.

Konaković broji funkcije, Hrvati broje glasove

Odgovarajući na rezoluciju Hrvatskog sabora, ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine Elmedin Konaković najavio je za 5. avgust konferenciju o položaju konstitutivnih naroda u institucijama BiH.

Njegova osnovna teza jeste da Hrvati imaju više funkcija i pozicija nego što bi im proporcionalno pripadalo prema njihovom udelu u stanovništvu, i to, prema njegovim rečima, na štetu Bošnjaka. Najavljeno je predstavljanje podataka o nacionalnoj strukturi državnih institucija, agencija i nižih nivoa vlasti. Međutim, Konaković je istovremeno priznao da je rasprava o izboru hrvatskog člana Predsedništva legalna i legitimna.

Ta rasprava može biti korisna, ali Konakovićev argument ne odgovara direktno na hrvatski prigovor. Broj zaposlenih, ministara i direktora pokazuje administrativnu i institucionalnu zastupljenost. Pitanje ko presudno utiče na izbor hrvatskog člana Predsedništva odnosi se na izbornu legitimnost. Konaković i hrvatski politički predstavnici pod istom rečju “ravnopravnost” podrazumevaju dve različite stvari. Jedni broje funkcije, drugi broje glasove.

Građanski princip ne može se koristiti kao prikrivena legitimacija trajne dominacije brojčane većine. U državi čiji Ustav eksplicitno prepoznaje tri konstitutivna naroda nije dovoljno odgovoriti da svaki pojedinačni glas formalno vredi jednako, ukoliko jedan narod u praksi može redovno određivati ko će zauzimati predstavničku poziciju drugog.

Moguća asimetrična reforma ka evropskim zahtevima

Bosni i Hercegovini možda nije potrebna savršeno simetrična formula za oba entiteta. Republika Srpska bi mogla birati jednog člana Predsedništva sa svoje teritorije, bez etničkog uslova. Time bi njeno dejtonsko mesto bilo očuvano, a svim njenim građanima bilo bi omogućeno da se kandiduju iako je jasna pretpostavka da bi izabrani član bio Srbin ili Srpkinja po nacionalnosti. Federacija bi mogla birati dva člana, takođe bez izričitog etničkog uslova, ali uz izbornu formulu koja sprečava da oba člana budu izraz političke volje samo jednog etnosa Federacije.

To bi moglo uključiti kantonalne elektore, zahtev za minimalnom podrškom u različitim kantonima ili određenu kombinaciju direktnog glasanja i potvrde u parlamentarnim institucijama. Takav model verovatno ne bi mogao potpuno da izbegne etnički ključ koji osporava Evropski sud za ljudska prava. Ali bi mogao da ga učini manje rigidnim, manje teritorijalnim i otvorenijim za kandidate koji imaju širu podršku.

Kada se ukrste etničko i evropsko, očigledno je da hrvatska jednačina u BiH nije tako lako rešiva. Ovde se mora pronaći ravnoteža između tri zahteva koji se međusobno teško usklađuju: prava svakog građanina da bira i bude biran, prava Hrvata da ne budu trajno preglasavani i prava Bosne i Hercegovine da ne bude dodatno teritorijalno podeljena.

Zato evropska budućnost Bosne i Hercegovine možda neće zavisiti od statusa Republike Srpske, kako su mnogi očekivali ili mnogi priželjkuju. Mnogo je verovatnije da će zavisiti od odgovora na pitanje koje još nema usaglašeno rešenje: kako obezbediti političku ravnopravnost hrvatskog naroda, a da izborna formula bude prihvatljiva političkom Sarajevu i ne izazove veto Zagreba na putu BiH prema EU?

Za BN TV portal:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

(Foto: BN)