Intervju - Darko Brašanac: Dovoljne su slike, htjeli smo da pobijedimo Real, ali...!

To je drugačija kultura - uživam u Betisu! Nekadašnji vezista Partizana za MOZZART Sport o kontroverznom meču sa Realom, prvoj sezoni u Primeri, kako je ušao u tim i kako se u njega vratio.

Fudbal 14.03.2017 | 23:00 Krupna riba jede sitnu. Tako je od vajkada. Čak i ako je hrabra, mala ostaje nezaštićena. Ostavljena na milost i nemilost moćnijoj.

Taj zakon prirode osetio je i Betis koji je u nedelju veče završio u čeljustima Real Madrida (1:2), iako je utisak da je mogao - čak zaslužio - da preživi sudar sa fudbalskom ajkulom. Nije, jer mu nije dozvolio sudija Antonio Mateo Lahoz.

„Nekad su slike dovoljne“, u četiri reči, tako jednostavne, komentariše za MOZZART Sport Darko Brašanac jedan od ključnih detalja pretposlednje utakmice 27. kola Primere.

Ko nije gledao, može na snimku da se uveri kako je golman kraljevskog kluba Kejlor Navas u 23. minutu oborio srpskog vezistu, sprečivšio ga da goste dovede u vođstvo. Do njega su, ruku na srce, kasnije i stigli, ali - da je glavni arbitar imao hrabrosti - mogli da imaju i igrača više, jer je start bio za isključenje.

„Znate me, nikad nisam komentarisao suđenje. Ne bih to sebi dozvolio ni sad, ali se moje mišljenje poklapa sa ocenom stručnih ljudi. Oni su nepodeljeni u stavu da je bio faul. Tačno je da nisam imao kontrolu nad loptom, ali nekad se desi da je igrač i ne pipne, a da sudija svira. Bio sam u napadu, da sam prošao i Navasa išao bih direktno u gol. Sve je jasno. Čak je i sudija posle meča rekao da smo imali pravo kad smo protestovali. Da je golman Reala dobio crveni otišao bi susret u drugom smerui“.



Sudija jeste oduzeo Darku Brašancu šansu da se proslavi na stadionu „Santjago Bernabeu“, ali nekadašnji vezista Partizana je zadovoljan ličnim i timskim izdanjem. Jasno se u TV prenosu videla veoma dobra partiju 25-godišnjeg veziste i hrabar pristup gostiju iz Sevilje.

„Protiv jake ekipe, jedne od tri najbolje na svetu, na njenom terenu... Kako da ne budemo zadovoljni. Izašli smo „visoko“, imali na 1:1 dva zicera, u poslednjem minutu šansu za izjednačenje... Dobro smo izgledali. Bili smo blizu dobrog rezultata. I ja sam se lepo osećao, posle perioda u kome nisam dobijao šansu, ovo je bila četvrta vezana utakmica koju sam počeo, vidim da novi trener ima poverenja u mene i nadam se da sam to opravdao“.

Otkako je pred kraj avgusta minule godine stigao u Betis - u transferu koji je Partizanu doneo 1.200.000 evra - momak iz Čajetine je skupio 15 utakmica u Primeri i jednu u Kupu kralja. Više nego dovoljno za prvu sezonu u jednoj od najjačih liga Evrope, uz napomenu da je nekoliko susreta propustio zbog povrede ramena, a za neke nije bio u konkurenciji, jer je klub tražio identitet posle promene trenera. Kod Gustava Pojeta, u početku, impresionirao je na debiju protiv Valensije. Kad ekipi nije išlo Urugvajac je pokušao sa drugim igračima, da bi dolaskom Viktora Sančeza ponovo proigrao i pokazao da i te kako može da bude jedan od oslonaca kluba koji na njega računa do leta 2020.

„Još dok sam bio u Partizanu nisam se obazirao na to ko je trener, već na posao. Gradio sam sopstveni stil, trenirao maksimalno, uveren da će to da se vrati. Nekad je bilo bolje, nekad lošije, tako sam se ponašao i po dolasku u Primeru. Nisam razmišljao „šta ću, kako ću“, nego sam gledao da se što pre prilagodim, uveren da se radom stiže u prvih 11. Već na osnovu prvih treninga uverio sam se da ne zaostajem za timskim kolegama u fizičkom smislu. A ni u tehničkom. Ipak sam ja prošao Partizanovu školu. A ona se ceni. Video sam da mogu da se nosim sa Špancima“.

A može i Betis sa najjačima. Mada se jesenas Real prošetao „Benito Viljamarinom“ (1:6), druga utakmica sa ekipom Zinedina Zidana, te remi sa Barselonom (1:1), pobede nad Bilbaom (1:0) i Valensijom (3:2) pokazali su da ovaj tim ne mora da brine za opstanak, jer je devet bodova iznad opasne zone.

„Do Evrope nećemo moći. Još neko kolo i matematički ćemo ostati bez te mogućnosti. Nismo ni u opasnosti da ispadnemo. Čini mi se da kvalitet našeg tima nije srazmeran broju osvojenih bodova, neki su nam izmakli u neizvesnim završnicama (Deportivo izjednačio iz penala u trećem minutu nadoknade, Barselona se spasila u 90, pa onda ovo sa Realom), neki usled sudijskih odluka. I to ne uverenja „jeste-nije“, nego, što već rekoh, imaju fotografije koje nedvosmisleno potvrđuju da smo oštećeni. Raduje me, ipak, što smo napravili dobru podlogu za nerednu sezonu“.

S obzirom da je šest godina proveo u srpskom klupskom fudbalu, bila je dilema kako će se Darko Brašanac snaći u daleko zahtevnijem takmičenju, koje po svemu odskače od superligaškog.

„Baš sam pričao sa prijateljima i članovima porodice kako sam do juče gledao Real na TV, a onda igrao protiv prvaka Evrope na „Bernabeu“. Kad god se pomene naša liga u oči upada loše stanje terena, očajna insfrastruktura. Ovde je sve sređeno, pa se svako igralište kvasi, kao što radi Partizan u Humskoj, jer u Španiji svaka ekipa želi da napadne“.

Uslovi, ali i - mentalitet.

„Mi smo sinoć izašli s namerom da pobedimo Madriđane. Razumljivo, jači su od nas, ali pokušali smo da ih pritisnemo visokim presingom, pa je domaćin nekoliko puta izbacivao loptu u aut na svojoj polovini navijači su mu zviždali... To pokazuje i naše opredeljenje. Druga stva: ovde su preokreti od 3:0 do 3:3 redovni, golovi u poslednim trenucima normalna pojava, kiksevi Barselone i Reala uobičajena stvar. Ništa se ne shvata tragično. Ljudi uživaju u fudbalu, dolaze sat i po pre meča na stadion, napuštaju ga zadovoljni, bez obzira na rezultat, jer imaju šta da vide. U takvim okolnostima meni ostaje samo da uživam. Verujte mi, ima i za šta“, zadovoljno konstatuje Darko Brašanac, Betisov „broj 22“, odabran u čast Partizanovog kapitena Saše Ilića.

KULTURA NAVIJANJA

Kakva je razlika u shvatanju fudbala, ali i ponašanja gledalaca na stadionima u Srbiji i Španiji, svedoči anegdota sa Betisovog gostovanja Deportivu u La Korunji, u okviru Kupa kralja, pred kraj 2016.

„Pala je jedna - ponavljam, samo jedna - petarda na teren. Navijači Deportiva su počeli da protestuju protiv svog „kolege“ koji ju je bacio sa tribina. Nisu se smirili sve dok nije intervenisala redarska služba, koja je tog gledaoca izbacila sa stadiona. Usledio je aplauz, oduševljenje ostatka publike. Drugačija je kultura odlaska na utakmica, čekaju nas ljudi ispred hotela, pozdravljaju na stadionu, žele autogram, fotografiju...“, kaže Brašanac koji je za nekoliko meseci savladao osnove španskog jezika da na njemu može da daje intervjue.

JOVETA, JAVI SE...

Brašanac je u septembru osetio čari gradskog derbija sa Seviljom na „Sančez Pishuanu“, dok na Betisovom stadionu krajem februara nije igrao zbog povrede, pa je izostao priželjkivani susret sa Stevanom Jovetićem, koji je krajem zimskog prelaznog roka stigao na pozajmicu iz Intera.

„Nismo se videli, a baš bih voleo. Razumljiv je rivalitet Betisa i Sevilje, međutim, uvek je lepo kad u stranoj državi imaš nekog s kim možeš da podeliš mišljenje. Nismo dosad imali priliku da se upoznamo, ali prošli smo Partizanovu školu, sad živimo u istom gradu, valjda ćemo se sresti“, smeška se Darko.

Izvor: mozzartsport