Priča: Plime rata – Šahtjor živi i donosi život...!

Tokom 2014. godine u Ukrajini su počeli veliki sukobi između istoka i zapada, proevropski i proruski orijentisanih Ukrajinaca. Usledio je građanski rat koji je uništio mnogo života, ali je mnoge druge spasao fudbal.

Fudbal 29.04.2016 | 23:40

Sukobi u Donbas regionu praktično su uništili nekoliko klubova, ali je jedan odoleo svim nedaćama i nastavio da se bori i u Evropi – Šahtjor Donjeck.

Dok je jedan od najvećih rivala Dnjipro iz Dnjipropetrovska od finaliste Lige Evrope stigao na rub propasti, gradski rival Metalurg likvidiran, a nejaki Olimpik se preseio u Kijev, Šahtjor je nastavio da čuva čast Donjecka.

"Rekli su nam da moramo brzo otići. Nisam poneo ništa iz kuće, verovato sam da ćemo se brzo vratiti. Prošle su dve godine", seća se kapiten Darijo Srna poslednjeg dana u Donjecku.

Izgubili su dom, stadion, grad, navijače

Pre dve godine fudbaleri Šahtjora su ostali bez svog doma, stadiona i navijača. Od tada su "domaćini" u 1.250 kilometara udaljenom Ljvovu.

"Kažu mi da mi je kuća u redu. Da je i dalje čitava. Sve mi je ostalo tamo, odeća je i dalje u ormaru. Uzeli smo samo dva automobila", rekao je Hrvat koji u Donjecku od 2003. godine, kada je stigao iz splitskog Hajduka.

Šahtjor će u četvrtak dočekati Sevilju u polufinalu Lige Evrope. Zbog ovakvih utakmica je najbogatiji Ukrajinac Rinat Ahmetov napravio Donbas Arenu 2009, kapaciteta 52.000 mesta sa restoranima, kafićima, teretanom.

Međutim, "rudari" će dvostrukog uzastopnog šampiona ovog takmičenja dočekati van svog doma. Udaljenost između Donjecka i Ljvova je poput razdaljine između Londona i Madrida.

"Najlepši trenutak u karijeri mi je bila pobeda nad Verderom 2:1 u finalu Kupa UEFA 2009. Bio je to neverovatan dan za Šahtjor, Donjeck, celu Ukrajinu. Kada bi ponovili, nadmašili bi to. Ovaj tim je jači od onog. Mentalno smo snažniji, motivisaniji. Izgubili smo svoj svoj dom, svoj stadion, svoj grad, svoje navijače. Korak smo od finala koje zaslužujemo", kaže Srna.

Donjeck je bio grad budućnosti

Šahtjor je uspeo da odoli ratnom vihoru i za razliku od mnogih drugih ukrajinskih klubova zadrži najbolje igrače i novo rezultata. Gradski rival Metalurg je ugašen, maleni Olimpik igra u Kijevu.

"Ljudi koji su mislili da će se Šahtjor raspasti ne znaju našeg predsednika, ne znaju naš klub. Ostali smo bez mnogo važnih igrača proteklih godina (Vilijan, Fernandinjo, Mhitarjan, Tešeira), ali smo ostali na visokom nivou igre. Videli ste šta Vilijan i Fernandinjo rade u Engleskoj, ovaj klub ih je stvorio", kaže Hrvat.

Dok su mnogi dolazili i prolazili kroz Šahtjor, Srna je ostajao veran klubu. Iako je mogao lako da pronađe angažman u ligama "petice". Jedan je od najzaslužnijih za uspon Šahtjora koji je kada je došao tek krenuo da raste, nakon što je Ahmetov preuzeo klub posle ubistva mafijaša Ahata Bragina.

"Već sam preživeo jedan rat u Hrvatskoj. Šahtjor je moj dom. Nisam osetio posle toliko godina da mogu jednostavno da ih napustim u ovoj situaciji i odem. Nisam takva osoba. Imao sam mnogo ozbiljnih ponuda iz Čelsija, Bajerna, Borusije. Da sam želeo da odem u Čelsi na primer, uradio bih to na početku, sada nema smisla", objasnio je Srna ono što su se mnogo pitali, zašto nije otišao posle prvog pucnja u Donbas regionu.

"Donjeck je bio prelep. Imao je restorane, parkove, dobre škole. Bio je grad budućnosti. Rekao sam kada smo ga napuštali da ako se vratimo, kleknuću i poljubiti ulicu. Svi želimo srećan kraj. Svi", istakao je Srna.

Šahtjor znači život

Šahtjor je imao 550 zaposlenih kada su počeli sukobi. Neki od njih su se preselili zapadno sa prvim timom i fudbalskom akademijom, drugi su ostali i rade na stadionu koji je sada distributivni centar humanitarne pomoći.

Mnogo ukrajinski klubovi šalju pomoć narodu u zaraćenom delu zemlje, ali niko ne pomaže ni približno kao Ahmetovov Šahtjor. Svakog dana 25 kamiona punih robe vozi se satima kako bi snabdeli grad.

"Kada ne bismo slali ovu pomoć, ljudu bi umirali. U Donjecku više nema ničega, posebno za ljude koji su na državnim penzijama", rekao je direktor tima Sergej Palkin, koji je putovao sedam sati, umesto uobičajena dva, iz Dnjepropetrovska do Donjecka kako bi proverio stanje stadiona i drugih klupskih objekata.

Država je u novembru 2014. prestala da isplaćuje penzije ljudima koji su ostali u gradu koji kontrolišu proruski separatisti. Pola godine kasnije novoformirana Narodna republika Donjeck je vratila penzije, ali mnogi zavise isključivo od pomoći Ahmetova, koja iznosi oko 50 miliona evra mesečno.

"Klub ne bi opstao da nije predsednika. Čak i za vreme mira 60-70% odsto prihoda je dolazilo od transfera. Navikli smo na velike prihode od sponzora i reklama, ali je sve nestalo kada smo se preselili u Ljvov. Neke kompanije koje su nas podržavale su potpuno propale. One koje su opstale nisu zainteresovane da budu sponzor. Moraju da prežive", kaže Palkin.

Vratićemo se, inače nema smisla postojati

Ljvov nije bio prva opcija Šahtjora. Harkov je bliži 750 kilometara, prvi jezik je ruski kao u Donjecku, ali nisu uspeli da se dogovore u vezi sa stadionom. Tako su završili u gradu koji je u poslednjih 100 godina redovno bio stecište izbeglica, nekad kao deo Austrije, potom Poljske, pa Sovjetskog saveza, sada Ukrajine.

"Rat u Evropi u današnje vreme. Možete li to zamisliti? Jednog dana ću gledati Šahtjor na Donbas Areni. To je moj san, svačiji san. Molimo se za porodice igrača koji su i dalje u Donjecku. Oni su jedine žrtve rata", rekla je Sofija Semur, koja je počela da navija za Šahtjor nakon što je ovaj klub stigao u Ljvov.

Šahtjor će 24. maja proslaviti 80 godina od osnivanja. Pre pet godina žurka na Donbas Areni je ličila na otvaranje Olimpijskih igara, sada će proteći u znaku sećanja na stradale u Donjecku.

"Verujemo da ćemo se jednog dana vratiti na Donbas Arenu, u suprotnom nema smisla da nastavimo. Ako biste mi rekli da nema šanse da se vratimo, tada bismo zatvorili klub. Ali moramo se vratiti. Donjeck je naš dom", zaključio je Palkin.