Fudbal i politika 1938. - 2014.

Iz Engleske, čiji su igrači 1938. dali vetar u leđa grozomornom manijaku što će krhki Versajski mir pretvoriti u klanicu, ovih dana je s najvišeg nivoa krenula inicijativa da se Rusiji oduzme domaćinstvo narednog Svetskog prvenstva 2018. godine.

Fudbal 02.08.2014 | 13:00

Fotografija je jedna od onih koje su vam odvratne, ali ne možete da prestanete da gledate u nju. Kao neki veliki sudar nasred puta, od kojeg niko ne skrene pogled, čak i ako po asfaltu kaplje krv, čak i ako ima žrtava, čak i ako su svi užasnuti.

Jedanaest engleskih fudbalera stoji na Olimpijskom stadionu u Berlinu, datum je 14. maj 1938, dve godine posle Olimpijskih igara koje su Adolf Hitler i Leni Rifenštal iskoristili da pokažu šta sve može trijumf volje.

I samo da nije bilo onog prokletog američkog crnca koji je toliko brzo trčao i skakao, već dva leta ranije bi ceo svet znao da je arijevska rasa bogomdana da zagospodari planetom...

Ovog puta na stadionu nema ni Džesija Ovensa ni Hitlera. Razlog zašto propali austrijski moler nije došao na svoje betonsko čedo je jasan svakome ko tih dana prati krizu u Evropi: nacistički šef tih dana brižljivo planira napad na suverenu Čehoslovačku, kojoj treba oduzeti Sudete, prvi korak ka stvaranju Lebensrauma budućih vladara sveta.

Drugi evropski zvaničnici su zbunjeni i uplašeni, ali više od svega žele da se dodvore Hitleru. Posebno Nevil Čemberlen, britanski premijer koji će četiri meseca kasnije, predajući Sudete Trećem rajhu, i svega godinu dana pre 1. septembra 1939. i početka najvećeg i najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva, izgovoriti rečenicu da u našem veku više neće biti rata.

Čemberlen ne želi ničim da provocira Hitlera, pa koristi svoje veze da organizuje prijateljsku utakmicu u Berlinu, između Nemačke i Engleske.

Tribine su krcate cilindrima i damskim šeširima, Veliki Vođa se nije pojavio, ali ljubav i poštovanje prema njemu, kao i prema svim zlikovcima koji se dokopaju vlasti, mora se dokazivati i u njegovom odsustvu.

Čak i ako ste uplašeni stranac, a ne uplašeni Nemac...

Tada nastaje ova fotografija, neizbrisivo svedočanstvo najmračnijeg dana u istoriji fudbala zemlje koja je tu igru izmislila, koja je, bili su u to ubeđeni, bila toliko dobra da nije želela da igra zvanične utakmice. Prvenstvo sveta, tvrdili su Englezi, ne odnosi se na nas, jer ko drugi može da igra fudbal tako dobro kao oni koji su njegovu slavu proneli po planeti...

Edi Hapgud, kapiten, već je rekao momcima šta je Forin Ofis naredio i na centru, koji sekund pre početka meča, jedanaest Engleza diže desnu ruku prema svečanoj loži. Nacistički pozdrav, onaj pod kojim će milioni umirati u koncentracionim logorima, onaj protiv kojeg će ustati čitav civilizovani svet – i Engleska, i Amerika, i Sovjetski Savez, i srpski partizani u nesrećnoj, pregaženoj Jugoslaviji – za čoveka koji nije tu, u slavu zemlje koja je samo dva meseca ranije anektirala Austriju i tih dana spremala udar na nedužnu Čehoslovačku.

A među tih 11, da stvar bude još gora, nalazi se i jedan 23-godišnjak koji će preokrenuti istoriju fudbala, dribler kojem nije bilo ravnog na desnom boku, i u istoriji fudbala samo je poker igrača mogao da uradi s loptom isto što i ser Stenli Metjuz: Garinča, Best, Bonjek i možda, samo možda, Kristijano Ronaldo.

Legendarni čarobnjak, prvi fudbaler koji je bio i džentlmen i zver, nosiće ovu utakmicu kao ružni beleg na duši, duši što je imala toliko strasti za sport da je igrao i do pedesete godine za svoj Stouk.

Engleska je pobedila lako, sa 6:3, ali to nije bilo uopšte važno: Hitler je svoj propagandni cilj ispunio, a Engleska je dobila šamar za sva vremena.

Nije to prvi put, a nismo mi bili te sreće da je bio poslednji, da se politika stavila ispred fudbala. Avaj, ona je njegov neodvojivi deo i broj diktatora koji su pokušali da se okoriste slavom, umećem, trofejima ili popularnošću momaka u kopačkama, i posebno strašću koju prema fudbalu i sportu gaje najšire narodne mase, ne bi mogao da se izbroji...

I sudar u Helsinkiju između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije (5:1 pa 5:5, da bi u ponovljenom meču Mitić, Bobek i Čajkovski smogli snage da pobede) nije bio ništa drugo do merenje piše tada zavađenih Staljina i Tita; i prva titula prvaka sveta koju je osvojila Argentina bila je mutna i nategnuta; i Hitlerov sabrat i drugar Musolini je Svetsko prvenstvo 1934. iskoristio da vrati slavu Rimskog carstva i ubedi Italijane da im je ona "čizma" pretesna: na tom prvenstvu će Italija pobediti Austriju golom koji će im – glavom! – namestiti sudija, da bi isti taj sudija bio delegiran i za finale, a samo noć pre finala Duče će ga primiti u privatnu audijenciju... O zlosrećnim Olimpijskim igrama 1980. i 1984. da i ne govorimo.

Mislili ste da toga više ne može da bude? Zamislite se još jednom...

Iz Engleske, kolevke fudbala, domovine Stenlija Metjuza, ali i Karltona Palmera, Vinstona Čerčila, ali i Megi Tačer i Nevila Čemberlena, iz Engleske, čiji su igrači 1938. dali vetar u leđa grozomornom manijaku što će krhki Versajski mir pretvoriti u klanicu ovih dana je, sa najvišeg nivoa, krenula inicijativa da se Rusiji oduzme domaćinstvo narednog Svetskog prvenstva 2018. godine.

Nik Kleg, vicepremijer čija se dostignuća u koalicionoj vladi u Dauning stritu i pad u rejtingu mogu uporediti jedino sa promilskim dostignućima izvesnog Mlađana Dinkića, zatražio je od FIFA da kazni Rusiju i njenog predsednika Vladimira Putina zbog obaranja leta MH17 time što će preseliti Mundijal – nema veze što je ovaj prošli tek završen – u neku državu koja ga, valjda, više zaslužuje.

Nije Kleg u svom napadu rusofobije ponudio nikakve dokaze da je Vladimir Putin zaista odgovoran za tragediju – tragediju toliko uvaljanu u blato geopolitike i međusobnih optužbi da se retko ko i seti da govori o žrtvama, o ljudima, ljudima sa snovima, sa porodicama, sa velikim planovima, sa životima koje su slavili – ali je bio veoma prilježan u upiranju prsta.

Kleg je kazao, a njegov šef Dejvid Kameron se unekoliko saglasio (doduše uz mnogo blažu retoriku) da Putinu ne sme da se dozvoli da pobere aplauze za dobro organizovan Mundijal – kao što se to dogodilo sa Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju – zaboravivši i na balvan u svom oku, i na 1938, i na sve one godine kada Englezi i ostali "saveznici" nisu obraćali pažnju na moral. Ni u politici, ni u fudbalu, čak i ako to dvoje nekada možemo da razdvojimo...

Za ono što se dešava u Ukrajini, nažalost, još nema nikakvih dokaza, pa ni krivaca – a mi u Srbiji barem znamo kako je to baciti krivicu na čitav jedan narod i upregnuti medijsku mašineriju da to godinama podržava i potpiruje – no kad smo već kod Mundijala, za ono što se dešava u Kataru postoje dokumenta i svedoci.

Korupcija, kupovina glasova, radnici u ropstvu, maloletnici koji stradaju na građevinama, gotovo nepostojeći korpus ljudskih prava – sve to, znaju Englezi, događa se u zemlji koja bi trebalo da bude domaćin 2022. godine, ali niko od njih nije zvanično pozvao FIFA da oduzme Kataru Svetski kup. Kao što niko od njih nije pozvao FIFA da se samoukine, pa da na njeno mesto dođe neka humanija, fudbalskija organizacija... Kao što se niko od njih nije setio da zatraži oduzimanje Olimpijade Londonu kada je Velika Britanija, pod lažnim optužbama, ruku pod ruku sa svojim američkim jastrebovima, izvršila invaziju na Irak.

Bilo bi divno, ali bi bilo previše naivno i sasvim nemoguće, da politika i fudbal raskinu svoju neprirodnu simbiozu. Do tada, ipak, sport će biti igračka u rukama velikih i gramzivih, željnih vlasti, licemernih, kao Kleg i Kameron. Kao da nas ona užasna slika iz 1938, posle koje ništa više nije bilo isto, ničemu nije naučila.