Ko su Srbi koji su dobili Pulicera?

Jedan Srbin dobio je Nobelovu nagradu, njih šest okitilo se Oskarima, a prestižnu Pulicerovu nagradu koja se dodeljuje od 1917.

Republika Srpska 28.02.2014 | 09:51 Jedan Srbin dobio je Nobelovu nagradu, njih šest okitilo se Oskarima, a prestižnu Pulicerovu nagradu koja se dodeljuje od 1917. za najveće doprinose u novinarstvu, književnosti i komponovanju dobila su tri Srbina! Nagradu je ustanovio američki novinar i izdavač mađarskog porekla Džozef Pulicer, koji je, nakon smrti 1911, ostavio svoj novac Univerzitetu Kolumbija. Najpoznatiji dobitnik Pulicerove nagrade među Srbima bio je veliki naučnik i pronalazač Mihajlo Pupin, čija bista krasi Kolumbiju na kojoj je radio kao profesor. I dok je podatak da je Pupin prvi Srbin koji je osvojio Pulicera poznat koliko i da je Ivo Andrić osvojio Nobelovu nagradu, daleko manje se pričalo i pisalo o radu preostale dvojice Srba koji su takođe “uzeli” prestižno priznanje. Reč je o jednom od najvećih modernih američkih pesnika srpskog porekla – Dušanu Čarlsu Simiću i novinaru “Njujork Tajmsa” Volteru Bogdaniću, koji je nagrađen sa čak tri Pulicerove nagrade! Nakon što je Pupin ’24. godine osvojio Pulicera za autobiografski roman “Od pašnjaka do naučnika”, tek 1990. isto priznanje je dobio Simić. Najmlađi među dobitnicima, Bogdanić, prvog Pulicera uzeo je 1988, drugog 2005, a trećeg 2008 godine. Novinar Volter Bogdanić (1988, 2005, 2008) Volter Bogdanić je prvog Pulicera dobio kao reporter “Vol strit žurnala” za istraživanja i seriju napisa o ilegalnim medicinskim laboratorijama u Americi, na osnovu kojih je napisao knjigu “Velika bela laž”. Drugog Pulicera osvojio je za istraživanje nesrećnih slučajeva u američkoj železnici, pod nazivom “Smrt pod vagonima”, a trećeg za istraživački tekst o otrovnim kineskim proizvodima na američkom tržištu. Volter (1950) potiče iz stare srpske kolonije u Čikagu. Otac mu je kao emigrant radio u čeličani, a deda mu je bio ugledni beogradski trgovac i vlasnik hotela “Palas”. Novinarstvo i politiku je studirao na Univerzitetu Viskonsin, a kao profesionalni novinar počeo je da radi 1973. Ostaće upamćen po rečima da mu je “srpsko poreklo važnije od svih nagrada u životu”, ali i da sve što je u životu postigao “duguje srpskom vaspitanju”. Evo šta je rekao primajući trećeg Pulicera: “Verujem da dobro novinarstvo menja stvarnost. Trudim se samo da istina bude jača od pokušaja da se njom manipuliše, jer slobodna i objektivna reč ume da ubije laž. Književnik Dušan Čarls Simić (1990) Dušan Čarls Simić (1938) jedan od najautentičnijih avangardnih pesnika, a slavu je stekao genijalnim stihovima “o Odiseju koji pravi grčku baklavu” i “Ofeliji koja žvaće žvaku”… Veliku nagradu dobio je 1990. za zbirku “The World Doesn’t End”, pošto mu je za dlaku izmakla četiri godine ranije za zbirku Izabranih pesama od 1963. do 1983. Iz rodnog Beograda, Simić je s porodicom otišao u Ameriku 1954. Bilo mu je svega 16 godina. Odrastao je u Čikagu, a diplomirao na Njujorškom Univerzitetu. Prve zapažene poetske uspehe napravio je ranih sedamdesetih. Simić je poznat kao stvaralac koji je napisao možda najbolje redove o džezu i filosofiji, svojevremeno je proglašen državnim pesnikom SAD, a na pitanje koje mu je najživlje sećanje na rodni Beograd, rekao je za “Novosti”: “Jurcanje okolo s drugom decom u poslednjim mesecima rata. Još mogu da čujem svoju majku kako me doziva, dok noć počinje da se spušta na okupirani grad ili neke komšije, koje me zaustavljaju na ulici da bi mi rekli kako je majka obećala da će me ubiti kad se vratim kući”. Naučnik i pronalazač Mihajlo Pupin (1924) Malo ko ne zna, ali podsećanja radi, Mihajlo Idvorski Pupin (4. oktobar 1854 – 12. mart 1935) bio je profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Tokom naučnog i eksperimetalnog rada dao je značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije otkriće bili su Pupinovi kalemovi. Korišćenje pomenutih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama, u njegovu čast nazvano je pupinizacija. Pupin je bio i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Na Londonskoj mirovnoj konferenciji 1913. pomagao je srpsku delegaciju, a zahvaljujući prevashodno svojim ličnim vezama s američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, presudno je pomogao Srbiji, odnosno novoj zajedničkoj državi, tokom Prvog svetskog rata i neposredno potom, za vreme mirovnih pregovora. Veruje se da je njegovom zaslugom Srbiji pripao deo Banata koji je uprkos sastavu stanovništva odlukom velikih sila već bio namenjen Rumuniji. Bio je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je s njom kćerku Varvaru, udatu Smit. Preminuo je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlaun u Bronksu.