Господар празних села: Мит о вођи и стварност која одлази

У огледалу политике, Милорад Додик стоји као фигура саткана од чистог пркоса. Пред камерама и говорницама, његова реторика грми о лидерима који се кале у ватри, о поносу и кичми која се не савија пред страним притисцима

Пише: Радован Јазић

За његове вјерне присташе, он је неустрашиви штит народа – једини политичар који има храбрости да без компромиса брани Републику Српску, држећи кључеве њене судбине и опстанка. У том наративу, народ иде само за оним ко не узмиче, а свака његова побједа слави се као побједа цијеле нације.

Међутим, када се угасе телевизијски екрани, иза те епске кулисе помаља се горка стварност земље која тихо крвари. Док вођа и његова политичка елита уживају у неограниченој моћи – контролишу буџет, правосуђе, полицију и медије – стварна Република Српска се драстично смањује.

Некадашњи градови и села постају пусти, претварајући се у просторе без људи. Народ, уморан од деценијских обећања, корупције и система у којем подобни добијају све, а способни ништа, спасава се у бјекству преко границе.

Критичари и огорчени посматрачи у томе виде врхунски парадокс: док се свакодневно води медијска битка за спас српства, стварни народ убрзано нестаје. Владавина која траје четврт вијека прелама се кроз празне школске клупе и пуста огњишта.

За једне херој и спасилац, за друге недодирљиви владар који узима колико жели док друштво економски и демографски одумире – политичко насљеђе ове ере остаће дубоко подијељено између мита о великом вођи и сурове истине о празној земљи.

Радован Јазић, дипл. инж. машинства и математике