Благојевић: Карактерна биједа овдашњих судија 

Вијест од 12.3.2026. године, у којој се каже да је Канцеларија дисциплинског тужиоца ВСТВ БиХ формирала предмет против судија Основног суда у Бањалуци због непоступања по захтјеву Суда Босне и Херцеговине за извршење правних посљедица кривичне пресуде против Милорада Додика његовим брисањем као предсједника СНСД-а из судског регистра поменутог суда у Бањалуци, изнова нам, по ко зна који пут, показује сав јад и биједу не само овдашњег правосуђа као организације, већ и карактерну биједу и јад носилаца судијских функција. 

Та биједа и јад се запажају када се пажљиво размотри оно што судије Основног суда у Бањалуци кажу као наводни разлог због којег не поступају по наведеној пресуди и захтјеву Суда БиХ.

Они се с тим у вези позивају на закон који у конкретном случају правно нема никакве везе са пресудом Суда БиХ Додику, а то је Закон о политичким организацијама. 
Из њега би судије да се ваде на чланове 26. и 27. тиме што кажу да је Милорад Додик функционер СНСД-а, а да ти чланови, а тиме и Закон о политичким организацијама у цјелини, прописује само забрану рада политичке странке, а не и забрану рада појединца у странци.

Међутим, ови наводни разлози су само то, само су наводни, а права позадина је нешто сасвим друго, што је веома добро познато тим судијама, у чему и јесте суштина карактерне биједе овдашњих судија.

Наиме, знају судије да се Закон о политичким организацијама не може примјењивати нити се на њега може позивати у конкретном случају, зато што пресуда Суда БиХ није била пресуда СНСД-у као политичкој партији него Милораду Додику као појединцу.

Стога и те како знају судије да се, умјесто тог закона, на такву ситуацију код извршења пресуде Суда БиХ односи оно што је рекао Кристијан Шмит, наметнувши у јулу 2023. године своје кривично дјело неизвршење одлука високог представника, а то је да осуда за то дјело за осуђеног појединца има за правну посљедицу и забрану обављања функција у било којем органу правног лица, дакле и у политичкој партији, ако се тај орган финансира из јавних средстава.

Према томе, оно што је наметнуо Шмит је јасно, али управо на том мјесту избија на површину и (само)открива се одсуство карактера овдашњих судија.

Наиме, управо зато што се ради о закону ОХР-а, судије Основног суда у Бањалуци намјерно у одговору којим одбијају захтјев за извршење пресуде Суда БиХ неће ни да спомену наведени дио Шмитовог закона, већ уводе у игру Закон о политичким организацијама који нема везе са захтјевом Суда БиХ.

Тиме омогућују себи да не дођу у сукоб са Шмитом, јер би у супротном или морали рећи да је то закон супротан, као што и јесте супротан, Уставу БиХ, који у члану 3.3б) прописује да је БиХ суверена држава чланица УН, усљед чега само њене институције могу доносити законе, или би морали да примијене Шмитов закон и избришу Додика из судског регистра као предсједника СНСД-а.

Међутим, само зато што се ради о Милораду Додику, бањалучке судије, а ништа друго не би учиниле ни судије осталих судова у Републици Српској да су оне надлежне, би да  изађу Додику у сусрет, па се позивају на Закон о политичким организацијама, а не на Шмитов закон.

На тај начин судије служе Додику, а истовремено тиме не гурају прст у око Кристијану Шмиту, иако су прије тога у безброј других случајева, који се не тичу Додика, сервилно примјењивали у својим пресудама све законе и друге акте које је наметао ОХР, укључујући и акте наметнуте од стране Кристијана Шмита.
То је, дакле, суштина хипокризије овдашњих судија којој свједочимо скоро тридесет година.

Њоме судије, нарочито оне у Републици Српској, само зарад стицања и очувања стечених судијских функција и великих плата, газе професионалну част примјењујући законе ОХР-а, чиме из личног интереса омогућују владавину ОХР-а која би иначе била немогућа без те помоћи судија, док се на другој страни, када то треба режиму Милорада Додика као у овом случају, опет служе сопственим лицемјерјем тиме што ни не спомињу Шмитов закон, већ за потребе Додика у игру гурају Закон о политичким организацијама, иако знају да тај закон нема никакве везе са захтјевом за извршење пресуде Суда БиХ против Милорада Додика.

То су, дакле, судије пред које овдашњи људи иду и од таквих траже правду у својим случајевима. Тешко ли се тим људима када им суде овакве судије.

У све то се уклапа и оно што ради Суд БиХ.

Наиме, нигдје у кривичној пресуди тог суда против Милорада Додика није написано да она за правну посљедицу има забрану Милораду Додику да обавља функцију предсједника СНСД-а, нити је то тај суд написао у свом захтјеву за извршење те пресуде упућеном Основном суду у Бањалуци.

Суд БиХ и у свом најновијем захтјеву од 27.2.2025. године (број С1 2 К 046070 23 К) ни на једном мјесту није написао Основном суду у Бањалуци да од њега тражи да из судског регистра избрише Милорада Додика као предсједника СНСД-а.

Умјесто тога, Суд БиХ и овај пут крајње неодређено тражи да се изврши његова кривична пресуда од 26.2.2025. године против Милорада Додика, а у њој нема па нема ни слова о томе да она за правну посљедицу има забрану Милораду Додику да обавља функцију предсједника СНСД-а.

Заиста прави правосудни рашомон, у којем се луд поиграва са збуњеним, чиме се само додатно потврђује карактерна биједа овдашњих судија.

Др Милан Благојевић