Куда иде наша Српска православна црква?

Демони су обузели значајан дио епископа Српске православне цркве: тако митрополит Амфилохије упокојава Владу и Скупштину Србије (антихришћански и неканонски поступак, јер православље не познаје упокојење живих људи), пензионисани владика Атанасије пријети упокојењем премијера Србије Ивице Дачића, а саморукоположени бискуп херцеговачки Григорије успио је упокојити владику Василија.

Република Српска 16.05.2013 | 18:07 Демони су обузели значајан дио епископа Српске православне цркве: тако митрополит Амфилохије упокојава Владу и Скупштину Србије (антихришћански и неканонски поступак, јер православље не познаје упокојење живих људи), пензионисани владика Атанасије пријети упокојењем премијера Србије Ивице Дачића, а саморукоположени бискуп херцеговачки Григорије успио је упокојити владику Василија. Како ствари стоје, овај епископски Оркестар за сахране (православни ЗЗ топ), могао би врло лако „упокојити“ Српску православну цркву, уколико наставе свој разорни поход, чији је крајњи циљ трон Патријарха СПЦ-а. Сва Амфилохијева и Атанасијева прича о болу који трпе због, како твде, издаје Косова најобичнија је обмана, баш као и Григоријево моралисање над Качавендином хомо-оријентацијом, потврђеном снимцима „братских“ пољубаца и загрљаја, који су претходних недеља преплавили нет. И Косово/Бриселски споразум и хомо - Василије само су монета за поткусуривање, добро дошла муниција највећег калибра за коначан обрачун унутар СПЦ-а, који би се требао десити на мајском Сабору, што почиње крајем мјесеца. Циљ је раскрчити пут према трону патријарха, обезбиједити да се идући поглавар СПЦ-а бира простом већином, односно чим неко од владика добије 50% плус један глас постао би патријарх (сада је на дјелу бирање апостолским жријебом, гдје у посљедњи круг улазе тројица са 50% плус 1 гласова, након чега се патријарх извлачи жријебом) и, наравно, обезбиједити већину унутар Сабора да би се све планиране новотарије имплементирале. Први корак тог плана било је рашчињење епископа Артемија, након чега су Амфилохије и Атанасије „присвојили“ Косово, злоупотребљавајући дешавања око њега за своје ускогруде циљеве. Срби који су остали и опстали на Косову, након свега што се десило, сада би требало да им послуже за коначни обрачун унутар СПЦ-а и преузимање власти у цркви. Егзодус ка Србији био би идеална варијанта за „ААГ“, те „милосрдне анђеле“ СПЦ-а. Након „упокојења“ Артемија, тројац је кренуо са другим дијелом плана-слабљењем својих противника помоћу себи наклоњених медија, у којима им отварају афере, износећи прљавштине из њиховог живота. Иако је стварна истина да износе прљавштине СПЦ-а. Амфилохије, Атанасије и Григорије, може се слободно рећи, налазе се у предизборној кампањи и не бирају средства да дођу до циља. (Логистичку подршку дају им србијанска Демократска странка и СНСД. Григорије и Драган Ђилас заједно су студирали и, према ријечима актуелног предсједника ДС, заједно рушили Слободана Милошевића, а Милорад Додик између Василија и Григорија, изабрао је херцеговачког бискупа). Интересантно је да митроплит Амфилохије, прензионисани епископ Атанасије и саморукоположени бискуп Григорије припадају истој фракцији унутар СПЦ-а, чији је највећи непријатељ струја Иринеја Буловића, епископа бачког и портпарола СПЦ-а, који тренутно има највећи утицај унутар цркве. Интересантно је и да и Амфилохије и Григорије гаје амбицију да сједну на трон након садашњег патријарха Иринеја, али су тај сукоб оставили за касније, јер им је приоритет приоритета надјачати Буловића. Први велики поен зарадили су ударом на Качавенду, који је поклоник струје епископа Бачког. Василије је, док је био „у снази“ контролисао најмање 20 епископа, и био најзначајнија подршка Буловићу, али је након хомо скандала и прислиног пензионисања међу његовим сљедбеницима дошло до великог  „љуљања“ и дезоријентисаности, па их сада покушава на своју страну придобити ААГ тројац. Буловићевој фракцији припадају и Пахомије, владика врањски, и епископ милешевски Филарет. Њих двојица су под сталном паљбом „ААГ“ машингевере; Филарета оптужују за криминал, а Пахомија за противприродни блуд. Можда би брутална и безочна кампања коју воде Амфилохије, Атанасије и Григорије могла имати какво такво оправдање да су они и свита што их подржава чисти и од криминала и од сексуалних „деликата“ (било да су хомо или хетеро, нема разлике, јер монаси/владике би морали бити сексуално неживи за живота), али то уопште није случај. Тако ни сам Григорије није чист, а познато је да је имао неколико блиских пријатељица, и у Требињу и у Београду. Григорије је прошао „Аникина времена“, потом Биљанина, београдске глумице и Каће (позната су ми имена и презимена, али их не наводим из разумљивих разлога). Григорије је Василија срушио уз помоћ двојице игумана из Зворничко-тузланске епархије, од којих је Петар Петрић, игуман манастира Свети Василије Острошки у Бијељини, који преферира мушко друштво, док игуман манастира Свети Никола на Озрену Данило Радојичић има ванбрачну жену и дијете из тог брака. Григорије је Качавендину епархију обећао ректору Богословије у Фочи Лазару Лазаревићу, који је такође склон мушком друштву. Извори из патријаршије тврде да се Григорије чак дрзнуо да уцјењује и самог патријарха Иринеја (обједе којима то чини су ми познате). ААГ линију подржава и епископ шумадијски Јован, који је на то високо мјесто дошао јер је, својевремено, уцјеном присилио игумана манастира Студеница Саву да се повуче, премда је добио титулу владике. На тој страни је владика Игњатије браничевски највећи заговорник екумензима у СПЦ-у и новотарац који самовољно мијења каноне цркве, те чак тврди да се не мора/треба до краја поштовати Христово учење. Уз ААГ су још и Хризостом, владика бихаћко-петровачки и Максим, епископ западно-амерички, а обојица су у дубоким хомо водама. Амфилохије Радовић је учествовао у низу сумњивих послова са Мирославом Мишковићем, као и сам Григорије, о чијим криминалним радњама се већ све зна. На ААГ страни је и епископ Јоаникије Никшићки, који се не доводи у везу ни са каквим аферама. Листа оних који подржавају Буловића знатно је дужа и на њој се налазе готово сви најквалитетнији српски епископи. Међу њих се, свакако, не могу убројати наречени Пахомије и Филарет, који јесу первертити као и Василије, али је крајње лицемјерно да их смјењују они који су исти као и поменути. Иринеја Буловића подржавају и епископи бањалучки Јефрем, Јован загребачки-љубљански, Лонгин (Крчо) средњезападно амерички, Никанор владика банатски, митрополит дабробосански Николај и епископ источноамерички Митрофан, који су без мрље. Епископ канадски Георгије (Ђокић) доводи се у везу са љепшим полом, а Константин, владика средњевропски, оптужен је за малверзације и суспендован у децембру прошле године. На његовој смјени инсистира Григорије, а у цркви тврде да је Константин невин. И Константин и Георгије (Ђокић) су на страни Иринеја, епископа бачког. Григорије инсистира и на смјени митроплита Николаја и владике Јефрема, а сукоб између њих је толико одмакао да Николај уопште не дозвољава Григорију било какав рад у митрополији, премда је постављен за његовог замјеника. хттпс://слободанвасковиц.блогспот.цом/2013/05/спц-корак-до-раскола.хтмл