Арканов син открива: Раде Марковић је преко Слобе хтео да уништи мог оца!

Конфликт између Радета Марковића и мог оца је почео када је Марковић послао интервентну јединицу да разоружа све гардисте и обезбеђење у "Гранд казину".

Република Српска 13.05.2013 | 14:11 Конфликт између Радета Марковића и мог оца је почео када је Марковић послао интервентну јединицу да разоружа све гардисте и обезбеђење у "Гранд казину". Ја се само сећам да је отац полудео и да је случај доспео до самог државног врха. Војин Ражнатовић (29) син убијеног Жељка Ражнатовића Аркана, написао је књигу о свом оцу у којој открива досад непознате детаље из његовог живота. Књига говори о Аркановим контактима са Зораном Ђинђићем, сукобу са бившим шефом Државне безбедности Радомиром Марковићем, Светлани Ражнатовић Цеци, о пријатељству са Радованом Стојичићем Баџом и особама које су имале значајну улогу у његовом животу. Арканов син открива да је његов отац био у сукобу са Радомиром Марковићем, првим човеком српске тајне полиције. "Још док је држао "Гранд казино" у хотелу "Југославија" мој отац је имао проблеме са Радетом Марковићем, који је још тада, мислим, био неки главни шеф СУП за град Београд. Њему се никако није свиђало што је мој отац имао велики утицај у земљи, па је решио да полако крене да се обрачунава с њим. Наговарао је Слободана Милошевића да се одмах донесе закон по којем не би било дозвољено да без специјалне дозволе МУП, нико осим војних лица, полиције или државних функционера, носи ватрено оружје. То је, наравно, био лични изазов за мог оца јер се знало да је, кад је Гарда расформирана, отац још имао наоружане војнике и гардисте око себе. Конфликт између Радета Марковића и мог оца је почео када је Марковић послао интервентну јединицу да разоружа све гардисте и обезбеђење у "Гранд казину". Ја се само сећам да је отац полудео и да је случај доспео до самог државног врха. Јесте Раде Марковић био Слобин човек и кум, али није имао толики рестић и овлашћења да се супротстави мом оцу. Све док Слоба није промешао карте и ставио свог кеца на сто", описује Арканов син нетрпељивост између свог оца и Мрковића. Аркан је, наводи његов син, тешко примио вест о постављењу Марковића на место шефа ДБ. "Мој брат Никола и ја смо седели једног јутра у нашој посластичарници "Ари" и јели сладолед, када је тата ушао веома потресен. Не сећамо се кад смо га видели таквог. Одмах је почео да зове своје најближе људе који су му увек били највернији. Звао је једног пуковника из Гарде који нас чувао док смо још били клинци и рекао : "Долази одмах овамо, имам веома лоше вести. Ставио овај (Слободан Милошевић) Радета Марковића за шефа ДБ"". Према сведочењу Војина Ражнатовића један од оних које је Аркан волео, био је Радован Стојичић Баџа, бивши генерал српске полиције и заменик министра унутрашњих послова, који је убијен 11. априла 1997. у београдском ресторану "Мамма миа", а чије убиство још није расветљено. "Мој отац је био велики пријатељ са Радованом Стојичићем Баџом. Знам да су заједно командовали јединицама по Славонији, Босни и Крајини и да су чак ушли у заједнички бизнис после рата. Били су нераздвојни. Толико га је погодила Баџина смрт, да кад је коначно Цеца отворила његов лични сеф, видела је Баџину слику одмах поред залата у сефу. Није ни слутио да ће после Баџине смрти полако да се окупљају непријатељи који годинама спремају и његову ливидацију", наводи Војин Ражнатовић у књизи. Арканов син се осврнуо и на ратна дешавања током деведесетих. "Иако је Гарда важила за једну од најборбенијих и најдисциплинованијих јединица у рату у Босни, нису увек баш цветале руже. После "Олује" кренуле су жестоке и ефикасно планиране офанзиве хрватске војске и Армије БиХ подржане НАТО авијацијом да се сломи отпор српских снага и да се освоји читава западна Босна. Бањалука је била крајњи циљ. И, наравно, пошаље отац "тигрове" да бране наше положаје и мало учврсте и охрабре наше напаћене трупе на тим критичним положајима. Код Кључа и Санског Моста, где су биле најжешће борбе, "тигрови" су имали 19 погинулих и више од стотину рањених! Морал је аутоматски почео да пада, непријатељске снаге гађале су артиљеријом, а НАТО из ваздуха. Отац је отишао хитно до Бањалуке на један дан да се упозна са текућим плановима Војске Републике Српске. Звао га је један пуковник из Гарде и рекао му да је морал на дну, да све трупе и јединице што се боре поред "тигрова" хоће да напусте положаје и да чак неки "тигрови" причају да хоће да иду кућама јер неће да гледају како им саборци гину сваког дана. Ту наравно отац полуди и хитно се врати на прву линију фронта. Окупи он ту све "тигрове" и остале јединице и одржи им охрабрујући говор: "Знам да нам је тешко. Непријатељске снаге туку по нама, а наша војска побегла и само смо ми добровољци, остали овде. Али, не могу да допустим да ниједан војник овде крене да сеје страх и руши морал међу борцима. Ако неко хоће да иде и да напусти положај, нека дигне руку и марш одавде. Слободно". Неколицина дигне руке, устане и крене. Нико од "тигрова". Ту је био и мој старији брат Михајло, који је годину дана раније дошао из Шведске да нађе свог оца и који је малтене морао одмах да обуче чизме и пође у рат. Био је на ивици нервног слома. То је било превише за мирољубивог дечака који је играо хокеј цео живот. Чим је видео да људи дижу руке да оду са положаја, спремио се и Михајло да подигне руку. Срећом је поред њега био један капетан из Гарде, који је одмах приметио шта се спрема и чврсто га ухватио за руку и шапнуо му: "Спусти руку, ја ћу да ти је откинем лично"...