Шта Република Српска мора, а шта никако не смије

Република Српска мора, ако жели да опстане:

Др Милан Благојевић 

1. Иако не може одмах, нити убрзо јер је то процес, Српска прије свега мора да поради на лијечењу своје економије. Јер, само здрава економија је предуслов свега осталог што је неопходно за стабилну државу и друштво, будући да нема политичке и социјалне демократије, а ни правне државе, без одређеног вишег степена економије, а прије свега индустрије. Тога нема у постојећем стању индустријске производње, која је све мање постојећа, а све више нестајућа.

Да би се изашло из таквог стања неопходно је да се инвестира у изградњу и рад нових индустријских предузећа те у одржавање оно мало преосталих. А то се може, уз само мало добре воље, привредном сарадњом Српске са Србијом. За то имамо правни основ у Споразуму о специјалним паралелним односима Републике Српске и Србије, који је све протекле године остао готово мртво слово на папиру када је ријеч о том облику сарадње.

Српска са Србијом мора да гради прије свега привредне (индустријске) мостове, којима ће повезати и привући десетине милијардера и хиљаде милионера привредника из Србије. Да они инвестирају у изградњу нових фабрика и у оно мало постојећих индустријских капацитета широм Српске.

На тај начин ти инвеститори ће остваривати зараду и запошљаваће раднике, чиме ће се стварати услови за очување и повећавање финансијских (буџетских) прихода државе - да имамо стабилан буџетски систем који се финансира на таквим, здравим и трајним економским изворима, а не сталним задуживањем на домаћем и иностраном тржишту кредита који нас воде у дужничко ропство.

2. Паралелно с тим мора се радити на хитном давању пореских олакшица, као и на смањењу  пореских стопа и других фискалних и парафискалних намета који гуше постојећу, већ посрнулу домаћу привреду. 

3. Претходна мјера захтијева растерећење државе од садашњег прегломазног државног апарата који мора да плаћа, оног вишка службеника запослених у бројним институцијама и органима власти на нивоу Републике и јединица локалне самоуправе, као и у јавним предузећима и установама. Њихово финансирање је већ одавно терет који гуши Републику Српску и њену привреду.

4. Постојећи порески систем мора бити учињен праведнијим, што између осталог подразумијева увођење прогресивних пореских стопа којима ће бити опорезивана пословна добит, у зависности од њене висине, као и увођење пореза на дивиденду којег до сада није било.

5. Без наведених мјера нема ефикасне и ефектне борбе против корупције, као ни утврђивања поријекла имовине и одузимања имовине стечене на незаконит начин.

6. Такве борбе нема ни без радикалне промјене постојећег Закона о посебном порезу и утврђивању поријекла имовине, као ни без исто тако радикалне промјене постојећег правосуђа и дефектних закона какав је садашњи Закон о кривичном поступку којим је истјерана истина из суднице, а судијама забрањено да раде оно што је њихов посао - да они утврђују све чињенице потребне за правилну примјену закона. 

7. Такође је неопходна радикална промјена садашњег Закона о управним споровима (управно-судском поступку) који омогућује органима јавне управе да до миле воље изигравају закон и пресуде судова и да, када им суд поништи рјешење, доносе исту одлуку као што је она која је већ поништена те да на тај начин влада самовоља носилаца власти у управним органима и политичких моћника у њиховој позадини, а не воља закона. Умјесто тога треба донијети закон у овој области којим би било прописано да суд мора да пресуди у таквим случајевима својом пресудом, а не да, као до сада, само враћа предмет на поновно одлучивање моћницима у јавној управи.

8. Да би се обрачунало са таквим моћницима у јавној управи, као и дубоком партијском државом у њиховој позадини, мора се деполитизовати јавна управа. Зато се садашњи Закон о државним службеницима мора хитно мијењати, тако што се мора прописати да је државним службеницима забрањено да буду чланови политичких партија. А не, као што пише у садашњем закону, да само не смију бити оснивачи и чланови органа политичких странака.

Такође,  државним службеницима законом мора бити забрањено и да не само на послу него и ван радног времена подстичу било кога да се укључи у рад политичке странке. А не, као што прописује члан 23. став 5. важећег Закона о државним службеницима, да државни службеник само "за вријеме радног времена не  смије подстицати остале државне службенике да се укључе у рад политичке странке".

9. РТРС мора да буде јавни сервис свих, а не режимски сервис у служби владајуће политичке странке и господара те странке и цијеле Републике Српске, у шта је РТРС иначе претворен.

10. Сав овај изопачени систем посљедица је аутократског владања појединца, који апсолутистички управља Републиком Српском безмало 20 година. Такав систем и његов апсолутиста морају бити скинути са власти, за добро Републике Српске, без чега нема правне државе.

Шта Република Српска никако не смије, ако жели да опстане:

1. Не смије ни по коју цијену пристати на доношење закона о тзв. државној имовини БиХ, јер нигдје у Уставу БиХ није прописано постојање такве имовине. А није прописано зато што је Савјет безбједности УН својом Резолуцијом број 942 од 23.9.1994. године одобрио подјелу територије између Републике Српске и Федерације БиХ, тако да Републици Српској припада 49% територије, а Федерацији 51%.

На основу те Резолуције је затим закључен Анекс 2 Дејтонског споразума о територијалном разграничењу између Републике Српске и Федерације, који правно значи да су те територије својина ентитета, а не БиХ. Уколико би Српска упркос томе пристала да се донесе закон о тзв. државној имовини БиХ, она би убрзо затим изгубила надлежности које сада има, да доноси свој просторни план, свој закон о уређењу простора и грађењу, свој закон о рударству, закон о геолошком истраживањима и друге законе које доноси управо зато што је то њена територија и имовина. 

2. Република Српска никако не смије пристати да се укине вето за заштиту њених интереса у Предсједништву и Парламенту БиХ. Не смије прихватити ни по коју цијену такве захтјеве ЕУ, јер би то био њен крај, исто као и када би прихватила закон о тзв. државној имовини БиХ.

Била би, штавише, и иронија да то прихвати Српска, када се, суштински гледано, на уставна рјешења која имамо у БиХ наилази и у Белгији. У парламенту те државе њени конститутивни народи, Фламанци и Валонци, као и Фламанија и Валонија као конститутивни ентитети, не могу наметнути своју вољу једни другима, односно прегласати једни друге у погледу било чега што је уставна надлежност Фламаније, односно Валоније, нити им то може наметнути ЕУ. 

3. Најзад, Република Српска никако не смије прихватити да се даље преноси било која њена уставна надлежност на БиХ, јер ће и то бити пут у њен нестанак.

Само таквом досљедном и непоколебљивом борбом, која није против Устава БиХ нити против БиХ, Република Српска може опстати и трајати. У противном ће престати да постоји.

Пише: Др Благојевић