С оваквим законима и правосуђем нема обрачуна са корупцијом 

Слушам како се у изборној кампањи обећава борба против корупције. Нажалост, од тога нема ништа с оваквим законима и правосуђем које имамо. 

Др Милан Благојевић 

То треба рећи људима, а не обмањивати их предизборним обећањима од којих неће бити ништа.

Као што није било ни у протеклих 20 година.

И због тога је у праву Миленко Дачевић када јутрос, у емисији "Без увијања" БН телевизије рече да је:

"Системска корупција основна методологија управљања у Републици Српској. Власт ради само за свој интерес, а одговорности нема јер мисле" а ја бих рекао и знају, "да имају имунитет за све".

Зашто је тако одговор треба тражити и проналазити између осталог и у посрнулим законима и правосуђу које је у протеклих 20 година изграђено на изопаченим законима.

Конкретно, мислим на овдашње законе о кривичном поступку у ентитетима и на нивоу БиХ, који требају бити тако написани, а нису, да заиста омогућују борбу против корупције, а не да онемогућавају борбу против ње.

Нажалост, сви ти закони, па тако и Закон о кривичном поступку Републике Српске о којем ће бити ријечи у наставку, су напросто истјерали истину из судница и пресуда те су једино омогућили бескрајно одуговлачење поступака у предметима корупције.

Један из низа примјера који то доказују је случај познат као "Корона уговори" у којем су директор Института за јавно здравство Републике Српске и друга лица оптужени за злоупотребу службеног положаја, примање и давање мита те злоупотребе у јавним набавкама током пандемије коронавируса. 

Суђење у том предмету почело је 6. фебруара 2023. године и ни до данас није окончано. Дакле, и након више од три и по године суд ниј донио ни првостепену пресуду којом би рекао да је главнооптужени крив или није крив те навео доказе и разлоге за своју пресуду.

Има још много оваквих случајева у правосуђу, али је и овај један сасвим довољан да би људи разумјели зашто такво правосуђе не може да се бори против корупције.

Проблем лежи у Закону о кривичном поступку Републике Српске, а да би се објаснио тај проблем, неопходно је најприје рећи шта је прописивао Закон о кривичном поступку (ЗКП) Републике Српске који је био на снази до 2003. године и који би, да није укинут, данас омогућавао да се правосуђе (из)бори против корупције.

Дакле, у том старом и добром ЗКП-у већ на његовом почетку (члан 15) прописано је као једно од темељних начела дужност суда, то јест судије да "истинито и потпуно утврди чињенице које су од важности за доношење законите одлуке".

То начело је другим ријечима значило да на суђењу не смију судије бити нијеми посматрачи борбе између јавног тужиоца, на једној, и оптуженог и његовог браниоца на другој страни, у којем те двије стране износе само оне чињенице, доказе и аргументе који њима одговарају.

Умјесто тога, судије су по старом ЗКП-у биле те на којима је лежала дужност да утврђују све правно релевантне чињенице, то јест истину, и да због тога судије одређују који докази ће бити изведени, јер се без цјеловите истине не може донијети законита пресуда, а то значи ни (из)борити против корупције.

И управо због тога је стари ЗКП прописивао (члан 292) да је дужност судије, а не јавног тужиоца и оптуженог, да проналази истину на суђењу и да се (члан 322. старог ЗКП) изведу сви докази за које суд, а не јавни тужилац и оптужени, сматра да су важни за утврђивање истине. 

Управо зато је суд према члану 322. став 5. старог ЗКП имао право, боље рећи дужност, да одреди да се изведу докази које неће да предложе јавни тужилац, оптужени и његов бранилац.

Нажалост, све ово је прије нешто више од 20 година укинуто и замијењено садашњим Законом о кривичном поступку Републике Српске. Према том закону суд није дужан да се стара за утврђивање истине нити да одређује извођење доказа у том правцу.

Судије су садашњим законом претворене у готово нијеме посматраче суђења, у току којих јавни тужилац и оптужени воде главну ријеч, односно доказни поступак.

Наравно да такав закон и правосуђе не могу нити ће моћи да се изборе против корупције. И зато имамо вишегодишње развлачење поступака у тим предметима, послије којег све изгуби свој смисао.

Зато се против корупције не може борити са оваквим законом и правосуђем. 

За ту борбу неопходна је нова власт чија влада и ресорни министар правде би у што скорије вријеме предложили, а Народна скупштина Републике Српске усвојила нови закон о кривичном поступку у који би било враћено оно без чега се не може (из)борити против корупције, а то је дужност судије да утврђује истину и да ради тога судија одређује и изводи сваки доказ који сматра потребним, у смислу на који је претходно указано подсјећањем на стари добри ЗКП.

Без тога, дакле, нема борбе против корупције, већ ћемо и даље имати стање безнађа и пропадања, испуњеног једино лажним предизборним обећањима оних којима је само важно да владају, те личним интересима, поткупљивошћу, илузијама и незнањем гласача.

Др Милан Благојевић