Др Милан Благојевић: Судијске лажи и Додиков дебакл!

Ништа јасније не изражава суштину недавне одлуке Уставног суда БиХ до то да се ради о судијским лажима. Рећи да се ради о судијској неистини не би одговарало стварности, јер неистину може говорити и неко ко због сопствене заблуде мисли да говори истину.

Таквом се не може рећи да лаже, већ само да говори неистину. Међутим, у случају одлуке о којој је овдје ријеч, судије које су је донијеле и те како знају да је неистина све оно што су написали у суштинском дијелу своје одлуке, али је ипак пласирају јавности као наводну истину. Зато су то судијске лажи.

Најновија одлука Уставног суда БиХ, број У-43/25 од 2. јула 2026. године, објављена на порталу тог суда, којом је одлучено о захтјеву 32 посланика у Народној скупштини Републике Српске за оцјену уставности Шмитовог "кривичног дјела неизвршење одлука високог представника", које је Кристијан Шмит наметнуо као члан 203а. у Кривични закон БиХ, има кључни дио који се тиче најважнијег питања, а то је питање да ли Кристијан Шмит, и да јесте високи представник, има или нема право да према Уставу БиХ намеће своју вољу као закон у БиХ која је држава чланица УН?

Дакле, ово је суштинско питање, тако да правилан одговор на њега лишава потребу да се текст одлуке оптерећује било којим другим правним питањима.

И управо ту, на терену тог питања, судије Уставног суда БиХ износе лажи и умјесто да штите Устав БиХ, они га нападају и руше, удружени са Кристијаном Шмитом.

Те лажи, њихов најважнији дио, садржане су у тачкама 29. и 49. образложења ове најновије одлуке Уставног суда БиХ.

У тачки 29. Уставни суд каже:

"у складу с ТЕОРИЈОМ ФУНКЦИОНАЛНЕ ДУАЛНОСТИ коју је Уставни суд развио у Одлуци број У-9/00, ...високи представник интервенисао је у правни систем Босне и Херцеговине, супституишући домаће власти. У том погледу он је, стога, дјеловао као власт Босне и Херцеговине, а закон који је он донио је природе домаћег закона те се МОРА сматрати законом Босне и Херцеговине".

Како видимо, Уставни суд БиХ се нигдје не позива, јер тога напросто нема, на било коју одредбу Устава БиХ која би му давала право да изнесе цитирану тврдњу. Умјесто тога, Уставни суд признаје да је он о томе створио своју теорију (тзв. функционалне дуалности) па је судио по тој својој теорији, а не по Уставу БиХ, чиме сам разоткрива своје лажи да високи представник наводно има право да нам намеће законе и да се они наводно МОРАЈУ сматрати законима БиХ.

Да би нас увјерио у ову лаж, Уставни суд БиХ у тачки 49. образложења своје одлуке прибјегава још једној лажи, а то је да наводно:

"поштивање одлука високог представника представља саставни дио обавеза које је Босна и Херцеговина преузела прихватањем  Општег оквирног споразума".

Изречена тврдња није само лаж, већ је и тешка злоупотреба судијске функције, као што је то исто и суђење по сопственој теорији (тзв. функционалне дуалности), а не по слову Устава БиХ. За такву злоупотребу, која је и кривично дјело велеиздаје сопствене државе, судије би требале завршити на дугогодишњој робији.

Томе у прилог свједоче два сасвим довољна и необорива аргумента:

1. Нигдје у Дејтонском споразуму, ниједном његовом одредбом, Босна и Херцеговина није преузела обавезу да јој високи представник намеће своју вољу као закон, а да је БиХ дужна да то поштује. Такво нешто било би супротно њеном положају као државе чланице УН и Повељи УН која штити суверенитет сваке такве државе и због тога забрањује (члан 79. Повеље УН) да било ко, у било којој ситуацији и под било којим изговором, нема право да влада државом чланицом УН, јер право на то имају само надлежни органи те државе.

2. Ова врховна правна начела међународног права су саставни дио правног поретка БиХ, како је изричито прописано чланом 3.3б) Устава БиХ, чиме и Устав БиХ тако јасно забрањује високим представницима и ПИЦ-у да владају Босном и Херцеговином те том забраном Устав БиХ истовремено чини правно ништавим све оно што су до сада наметали високи представници, као и све оно што је овдје наметнуо Кристијан Шмит.

Међутим, Уставни суд БиХ управо о овоме није рекао ни једну ријеч у својој посљедњој одлуци, већ нам је сервирао лажи, у чему му је у знатној мјери помогао и захтјев 32 Додикова посланика, јер ни у том захтјеву о томе нема ријечи, баш као што ни Влада Републике Српске ни у једном од преко 30 својих извјештаја Савјету безбједности УН упорно неће да укаже на ове најважније правне одредбе Повеље УН и Устава БиХ.

То је, дакле, суштина ове посљедње одлуке Уставног суда БиХ. 

Она је дебакл права и судијске професије, али је и дебакл политике Милорада Додика који је самовољно и сулудо наређивао, иако сам му у јуну 2023. године благовремено у лице рекао да је неуставно да Народна скупштина доноси закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ. 

Посљедице те Додикове политике сада осјећамо и осјећаћемо сви ми, а не само он.

Стога се на крају треба примијетити још једна истина, а то је да у случају посљедње одлуке Уставног суда БиХ свједочимо двоструком насиљу. Једно је насиље Уставног суда БиХ о којем је претходно било ријечи. А друго је насиље Милорада Додика над Републиком Српском, насиље којим је тјера да њен парламент доноси закон за који се унапријед зна да је неуставан и да неће добро завршити.

Оба та насиља, и уставносудско и Додиково, су не само пораз владавине права него су и пораз разума и етике. 

Све то су докази да је, Андрићевски казано, овдје биједа толико продрла у мисли, у говор, у схватања и понашања овдашњих људи да је заувијек освојила наш крај.

Пише: Др Милан Благојевић