Република Српска мора бити опрезна, невоља је у детаљима

Прилично незапажено у овдашњим медијима прошао је најновији приједлог једног закона, који је 11. маја ове године у парламентарну процедуру у Парламентарној скупштини БиХ у име Клуба посланика СДП БиХ упутио посланик Јасмин Имамовић.

Пише: Др Милан Благојевић

Ради се о Приједлогу закона о управљању управном имовином Босне и Херцеговине.

Овај Приједлог иде за тим да се створи нешто чега нема у Уставу Босне и Херцеговине, а то је тзв. "управна имовина БиХ", баш као што у Уставу БиХ нема ни "државне имовине", коју је неуставно наметнуо најприје ОХР својим противуставним тзв. "законима о забрани располагања државном имовином", а затим и Уставни суд БиХ својим неуставним одлукама о тзв. "државној имовини".

Међутим, "државној имовини БиХ", и "управној имовини БиХ" правно нема мјеста из наредних разлога:

1. Савјет безбједности УН је Резолуцијом број 942 од 23.9.1994. године на приједлог Контакт групе (САД, Велика Британија, Француска, Њемачка и Русија) одобрио подјелу територије у БиХ, на начин да 49% те територије припада Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ. Ова Резолуција је и данас на снази и представља темељни међународноправни основ постојања територије Републике Српске и искључиво њеног права на сву јавну имовину на тој територији.

2. Годину дана након те Резолуције Савјета безбједности УН, и на основу ње, 8.9.1995. године у Женеви је закључен уговор између Републике Српске и Федерације БиХ (тзв. Женевски принципи) о подјели територије у БиХ тако да Републици Српској припада 49%, а Федерацији БиХ 51% те територије.

3. На основу свега претходно реченог, у Паризу је 14.12.1995. године потписан Анекс 2 Дејтонског мировног уговора - Споразум о међуентитетској граничној линији, у којем је уговорено, већ у првом члану, да је гранична линија између Републике Српске и Федерације БиХ одређена на мапи у Додатку и одговара територијалној подјели према којој 49% територије припада Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ.

4. Све претходно речено јесу правни разлози због којих Уставом БиХ није прописано, нити је могло бити прописано, постојање тзв. државне имовине БиХ, а једнако тако ни постојање тзв. управне имовине БиХ која се сада напрасно жели увести Приједлогом закона с почетка овог текста. Стога су на основу рјешења из Резолуције Савјета безбједности УН број 942 и Дејтонског мировног уговора престали да важе сви прописи који су до тада били на снази у бившој СР БиХ, а односили су се на ова питања.

5. Када се узму у обзир сви претходно изнијети аргументи, Босна и Херцеговина може имати само ону имовину коју јој пренесу ентитети, или имовину коју она накнадно купи или стекне другим правним послом за своје потребе, односно имовину која јој припада на основу Споразума о сукцесији СФРЈ, а то је само она имовина која је била у својини СФРЈ на дан њеног нестанка, при чему на основу Устава СФРЈ та држава није била власник пољопривредног земљишта, грађевинског земљишта, шума и шумског земљишта нити минералних сировина, а ни ријека ни језера.

6. То су истовремено и разлози због којих су супротне Уставу БиХ све одлуке Уставног суда БиХ о овим питањима, јер тај суд и сам утврђује (у Одлуци број У-1/11 од 13.7.2012. године) да Устав БиХ "не садржи ниједну одредбу која се односи на државну имовину", али онда супротно Уставу БиХ Уставни суд БиХ у тој одлуци ствара своју "норму", које нема у Уставу БиХ, да "државна имовина чини интегрални дио уставних карактеристика и овлаштења државе", скривајући при томе оно што садрже Резолуција Савјета безбједности УН број 942, Женевски принципи и Анекс 2 Дејтонског мировног уговора, па онда Уставни суд БиХ самовољно пресуђује по тој својој противуставној "норми", а не према слову Устава БиХ и осталих правних извора на које је претходно указано.

Све су то разлози због којих је за Републику Српску неприхватљив и најновији Приједлог закона о управљању управном имовином БиХ, јер се њиме супротно Уставу БиХ жели развластити Република Српска од онога што је њено.

При томе се у том Приједлогу прибјегава и таквим формулацијама које на први поглед изгледају примамљиво, ако се не обрати пажња на ситне детаље који слиједе након тога. 

На примјер, у члану 1. став 2. тачка 1) Приједлога тог закона најприје се каже да:

"Ствари које по својој намјени припадају управној имовини, која је потребна за обављање надлежности и дужности институција Босне и Херцеговине, укључује службене зграде и пословне просторије, стамбене зграде и станове, гараже и паркинге...".

Када се чита само овај дио, у њему нема ништа што је супротно интересима Републике Српске. Међутим, након тога у истој одредби слиједи кључни детаљ штетан за Републику Српску, а то су ријечи да некретнине које би чиниле тзв. управну имовину БиХ нису само наведене некретнине (службене зграде и просторије, стамбене зграде и станови), већ "И ДРУГЕ НЕКРЕТНИНЕ". 

Тако срочен овај детаљ би, када би га прихватила Република Српска, значио да и друге некретнине, у шта спадају пољопривредно земљиште, грађевинско земљиште, шуме и шумско земљиште, јесу тзв. управна имовина, тј. својина БиХ, а не својина Републике Српске.

На тај начин, оваквим и другим ситним детаљима из Приједлога тог закона, Република Српска би била преведена као жедан преко воде, чиме би пристала да буде развлашћена од онога што је њено, што више никада не би могла да поврати на себе.

Због тога овај Приједлог закона, као и било који други пројекат сличан њему, Република Српска никада не треба да прихвати, јер ће то бити пут у њено самоуништење.

Др Милан Брагојевић