Да ли ЕУ врши хитне припреме проширења на западни Балкан?

"Неке од ових процена, иако претеране, садрже болне истине. Ипак, постоји једна област политике у којој Европљани имају моћ да утичу на ток догађаја у своју корист — то је пројекат проширења ЕУ."

Пише: Тони Барбер

Прошлог септембра, Ђанг Вевеи, професор међународних односа на кинеском Универзитету Фудан, приметио је да је упитно „да ли Европска унија уопште може опстати до 2035. године“.

За Европљане је то био непријатан подсетник да највеће светске силе ЕУ, и Европу уопште, виде као исцрпљену снагу. Кина Европу види као подељену и неефикасну; Русија као декадентну и лицемерну; САД то виде као континент којем прети „цивилизацијско брисање“. Све је посматрају као војно слабу и економски стагнирајућу.

Неке од ових процена, иако претеране, садрже болне истине. Ипак, постоји једна област политике у којој Европљани имају моћ да утичу на ток догађаја у своју корист — то је пројекат проширења ЕУ.

Проширење Уније од 27 држава на исток кључно је за безбедност и просперитет Европе. Неуспех у проширењу оставио би земље које желе чланство изложеним унутрашњим тензијама и спољним утицајима. То би, заузврат, нарушило безбедност целог континента. Охрабрујуће је што и ЕУ и неке земље кандидати коначно размишљају о проширењу на довољно креативан начин да би многе државе могле бити укључене под окриље ЕУ већ у наредних пет година.

Од 10 земаља које су у принципу кандидати, неке имају боље изгледе од других.

Кандидатура Турске постоји само на папиру; Грузија је „замрзнута“ због демократског назадовања и антиевропских тенденција у Тбилисију. Шансе Украјине у великој мери зависе од исхода руског рата агресије; Молдавија одржава наде, али је још далеко од испуњавања критеријума. Регион који ЕУ може и треба да стави у први план јесте Западни Балкан, где шест земаља — Албанија, Босна и Херцеговина, Косово, Црна Гора, Северна Македонија и Србија — имају статус кандидата.

Након што је Хрватска приступила ЕУ 2013. године, ентузијазам за проширење на Западни Балкан је опао. Поново је ојачао после руске инвазије на Украјину 2022. године. Земља која најбрже напредује ка чланству је Црна Гора, која је у јануару затворила 13 од 33 преговарачка поглавља. Европска комисија је прошлог новембра саопштила да је Црна Гора на добром путу да заврши преговоре до краја ове године.

Међутим, од 2022. године обновљени процес проширења суочен је са тешкоћама. Три су посебно изражене. Прва је снажан отпор и скептицизам према проширењу у неким политичким партијама и друштвима ЕУ. Посебно у западној Европи, политички и економски трошкови делују високо, а користи неизвесно.

Друга је да ће ЕУ морати да спроведе дубоке реформе својих институционалних и финансијских аранжмана како би могла да прими шест или више нових чланица. Унија оклева да се суочи с тим изазовом док се бори с другим проблемима као што су низак раст, нестабилне јавне финансије, рат у Украјини и напети односи са САД.

Трећа је недостатак капацитета или воље код неких земаља кандидата да спроведу реформе које ЕУ захтева за пуноправно чланство. То се односи и на економију, али и на квалитет демократије и владавину права.

Заједно, ове препреке стварају ризик да процес проширења поново буде парализован, као што је био између 2013. и 2022. године. Посебан проблем је што пријем сваке кандидатске земље мора једногласно да одобри свих 27 влада ЕУ, а затим да га свака држава ратификује у складу са својим уставним процедурама, што у неким случајевима подразумева референдум.

Ипак, постоји начин да се ове тешкоће превазиђу. Представљен је крајем фебруара кроз заједничку иницијативу председника Србије Александра Вучића и премијера Албаније Едија Раме. Свесни препрека за пуноправно чланство, предложили су да се земљама кандидатима у скорој будућности омогући приступ јединственом тржишту ЕУ и безвизном режиму путовања у Шенген зони — двема кључним привилегијама чланства.

Сличне идеје већ круже у Бриселу, као и у Берлину и Паризу. Аргументи у њихову корист су двоструки. Прво, економска интеграција користила би и Западном Балкану и постојећим чланицама ЕУ. Друго, овај приступ заобилази осетљива питања попут промене састава Европске комисије, повећања броја посланика у Европском парламенту, измене правила гласања и, пре свега, додељивања права вета новим чланицама.

Тренутно, једна земља може блокирати заједничке одлуке ЕУ о питањима као што су спољна политика и порези коришћењем вета. Мађарска је више пута користила вето у вези с ратом у Украјини, што је изазвало забринутост других чланица због могуће будуће парализе ако би шест или више нових земаља ушло у Унију са правом вета. Иницијатива Вучић–Рама има за циљ да ублажи те страхове.

Овај нови предлог не треба схватити као замену за пуноправно чланство у ЕУ, које мора остати дугорочни циљ за Западни Балкан. Иако нова истраживања показују да су земље WБ6 отприлике на нивоу на којем су били и други кандидати приликом приступања, неће бити једноставно за све земље региона да испуне услове чак ни за улазак на јединствено тржиште; потребни су значајни реформски напори.

Ипак, из перспективе практичне политике, пуноправно чланство ће вероватно остати тешко достижно у скоријој будућности, што продужава нестабилност у региону Европе где ЕУ то најмање може себи да приушти. Најбољи пут напред јесте спровођење плана Вучић–Рама, како би се показало и грађанима Западног Балкана и ЕУ да је заједничка будућност у обостраном интересу.

Аутор: Тони Барбер

*Тони Барбер је дугогодишњи уредник за Европу и колумниста у Фајненшел тајмсу, специјализован за европску политику и међународне односе. Каријеру је градио током четири деценије у Ројтерсу, Индепенденту и Фајненшел тајмсу, а као шеф Ројтерсовог бироа у Београду 1989. године извештавао је о паду комунизма широм југоисточне Европе. Студирао је модерну историју на Оксфорду.