Зло и опако правосуђе Републике Српске 

Испод информације од 9.3. ове године, у којој су домаћи медији обавијестили јавност да је Врховни суд Републике Српске тог дана потврдио ослобађајућу пресуду Окружног суда у Бањалуци, изречену у поступку против Милана Милићевића, некадашњег предсједника СДС-а, прошла је једна чињеница, веома важна за спознају менталног склопа највећег броја носилаца функција у правосуђу Републике Српске.

Др Милан Благојевић 

Наиме, Окружни суд у Бањалуци је наведену првостепену ослобађајућу пресуду у предмету Милићевић донио у фебруару 2025. године, али је цијелу годину раније, то јест у фебруару 2024. године, тај исти суд донио пресуду којом је одбио оптужбу против имама Мухарема Штулановића да је извршио кривично дјело повреде угледа Републике Српске, уз образложење да је који дан прије тога Уставни суд БиХ прогласио неуставним то кривично дјело, иако је стварни разлог за такву пресуду нешто друго, на шта ће бити указано касније у овом тексту.

Против те пресуде из фебруара 2024. године јавни тужилац је изјавио жалбу, која је недуго затим стигла у Врховни суд Републике Српске ради одлучивања по њој.

Дакле, безмало годину дана прије жалбе у предмету Милићевић Врховни суд Републике Српске је запримио жалбу на пресуду у предмету Штулановић, о којој ни до данас није одлучио, иако су протекле двије године.

На тај начин Врховни суд Републике Српске крши прописе о рјешавању судских предмета, којима је прописано да их судови морају рјешавати према старости пријема предмета, а то значи да временски старији предмети морају бити ријешени прије оних каснијих предмета, при чему повреда овог правила води у дисциплинску одговорност судије.

Примијењено на наведена два случаја то значи да је Врховни суд Републике Српске био дужан да предмет Штулановић ријеши прије предмета Милићевић, јер је предмет Штулановић запримљен у Врховном суду безмало годину дана прије предмета Милићевић.

Али ипак није ријешен, а није зато што ту наступа кључни дио који треба рећи јавно, јер он открива сав јад и биједу правосуђа у Републици Српској, а нарочито сервилност и конформизам као (не)карактерна својства највећег броја носилаца функција у том систему. То је сервилност, односно конформизам према свакој власти, било да је ријеч о аутократској власти Милорада Додика или пак о насиљу ОХР-а (охаеризму).

Наиме, пресуда Окружног суда у Бањалуци у предмету против имама Штулановића није само доказ да тај суд није примијенио Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, који је Народна скупштина Републике Српске по наређењу Милорада Додика донијела у јуну 2023. године, већ је та пресуда била (и остала) доказ да судови у Републици Српској признају Кристијана Шмита као високог представника, и његово наводно право да своју вољу намеће овдје као закон. 

Јер не треба заборавити да је Шмит почетком јула 2023. године поништио Закон Народне скупштине о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, тако да је из тог разлога Окружни суд у Бањалуци у својој пресуди у предмету Штулановић сервилно и конформистички примијенио и ту Шмитову одлуку, а не Закон Народне скупштине о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ.

Е сад, а с обзиром на то да је против те пресуде изјављена жалба, Врховни суд Републике Српске држи у ладици овај предмет и не рјешава га, сервилно се и конформистички понашајући према аутократском режиму у Републици Српској, будући да зна да ће потврђивање наведене пресуде Окружног суда у Бањалуци у предмету Штулановић значити да и та највиша судска инстанца не жели примијенити Закон Народне скупштине о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ те да ће, у ствари, таквом одлуком и Врховни суд Републике Српске признати Кристијана Шмита као високог представника и његово поништавање Закона Народне скупштине о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ.

Из тих разлога Врховни суд Републике Српске држи у ладици тај предмет и неће да га ријеши, већ чека да вријеме учини своје па да све то падне у заборав и да онда, када то више не буде важно, донесе своју одлуку.

На тај начин највиша судска инстанца у Републици Српској изаћи ће у сусрет режиму у Републици Српској, на неко вријеме, колико том режиму треба, и тиме ће судије зарад сопствене користи показати сервилност према тој власти, а онда ће донијети одлуку којом ће и у предмету Штулановић, као и у бројним другим предметима прије тога, сервилно прихватити насиље охаеризма као закон, тј. да ОХР може да влада над нама, а Врховни суд Републике Српске ће то да аминује као наводно право.

То је, дакле, суштина злог и опаког правосуђа у Републици Српској, које је таквим својим недјелима намакло омчу око врата Републике Српске коју јој својом сервилношћу охаеризму стеже деценијама, чиме у пресудној мјери правосуђе уништава Републику Српску.

А онда ће ти ликови, када им то буде затребало, направити психолошки заокрет којим ће правдати своју послушност охаеризму, и то на начин који је својевремено описала и објаснила Хана Арент у њеној књизи "Ајхман у Јерусалиму", рекавши како је већина нацистичких злочинаца правдала своје злочине  не тиме што би рекли "Какве сам страшне ствари учинио људима", већ тиме што говоре "Какве сам страшне ствари морао гледати обављајући своју дужност".

Таквом понашању свједочили смо и јуче. Наиме, Ана Тришић-Бабић је 1997. и 1998. године била службеник и политички савјетник ОХР-а који је и тада овдје радио шта жели, након чега је на једном скупу у Мађарској 10.3.2026. та иста Ана Тришић-Бабић изјавила да је овдје: "главни разлог политичке нестабилности ОХР" те да "није нормално да живимо у земљи која жели да постане дио ЕУ, а да у исто вријеме имамо страног владара који може да ради шта год жели".

Пише: Др Милан Благојевић