Кад живот постане “цонтент”: Зашто нас мреже чине несрећнијим

„Немојте живјети да бисте објављивали.“ Та реченица звучи банално док је читамо на екрану, али ако је заиста примијенимо на властити дан – постаје скоро радикална.

Већину времена више нисмо само људи који живе, него продуценти, уредници и ПР службе сопственог живота.

Сваки излазак, ручак, путовање, нова фризура или залазак сунца пролази кроз интерни филтер: да ли је ово довољно фотогенично за сториј?

Како ће звучати опис? Шта ће рећи коментари? Није више важно само како нам је било – важно је како ће то изгледати у “феед-у”.

Истраживања већ годинама показују да интензивно кориштење друштвених мрежа иде руку под руку са порастом анксиозности, депресије, усамљености и осјећаја мање вриједности, нарочито код тинејџера и младих одраслих.

Нисмо за то криви само ми; платформе су дизајниране да останемо што дуже, да се враћамо по још допамина, лајкова, прегледа, нотификација. Али у једном тренутку престанемо да разликујемо: гдје завршава спонтани живот, а почиње програмирана представа?

Један од разлога зашто смо стално под тензијом кад је ријеч о објављивању је оно што се у истраживањима назива “цонтеxт цоллапсе” – слом контекста.

У реалном животу говоримо другачије са породицом, колегама, пријатељима из дјетињства. На мрежама се све те публике споје у једну: исти статус чита и шеф и бивша љубав и стриц из дијаспоре и неко ко нас уопште не познаје.

Тада наступа оно унутрашње саслушање: Шта ће они мислити? Је ли ово превише? Је ли политички коректно? Је ли “цринге”?

То стање сталне замишљене контроле других над нашим животом ствара анксиозност. Људи почињу да се цензуришу, да избјегавају теме, да бришу објаве које нису “добро прошле”. Није више битно волимо ли ми нешто – важно је да алгоритам воли нас.

Други мотор ове трке зове се ФОМО – феар оф миссинг оут, страх да ћемо пропустити нешто важно. Што више времена проводимо скролајући, то је ФОМО већи: други увијек изгледају забавније, успјешније, организованије, заљубљеније.

Студије показују да ФОМО гура људе ка још интензивнијем поређењу са другима и ка сталном самопрезентирању, како би доказали да су и они “ту”, да и они нешто живе.

У том процесу живот се полако претвара у материјал: све је потенцијална објава. Викенд на селу више није само викенд на селу, него “цонтент”: кадрирање, монтажа, филтери, музика у позадини.

Дјеца постају ликови у серији коју водимо на Инстаграму. Чак и туга, болест, прекид везе – све је повод за “искрен” статус који ће сакупити срца и коментаре подршке.

Маггие Келлy и Туллy Смyтх, водитељице подцаста Селф Хелп(ед), тачно примјећују да смо почели да живимо по неписаним “онлине друштвеним уговорима”: шта се смије рећи, колико често објављивати, какав тон имати, како изгледати у кризи, како у срећи. Чак и кад мислимо да се “не обазиремо”, негдје у позадини ради тај невидљиви правилник.

Истовремено, стално нас плаше дигиталним отисцима. “Пази шта објављујеш, то ће ти послодавац видјети; све остаје заувијек.”

И та брига има смисла: дигитални отисак је стваран траг свега што радимо на мрежи, од сторија и коментара до пасивних података које ни не знамо да остављамо.

Али ту се поткрада једна опасна лаж: да нас тај траг у потпуности дефинише. Да смо ми једнако оно што Гоогле избаци када укуцамо наше име.

Нисмо.

Дигитални отисак је само фрагмент – често изобличен, често истргнут из контекста. Не биљежи сате разговора с пријатељима без телефона на столу, не памти колико смо пута некоме помогли, колико пута смо погријешили па се извинили, ни све оне ситне, нијансиране верзије нас које живе ван екрана.

То наравно не значи да треба да будемо неодговорни у ономе што објављујемо. Али значи да бисмо могли да скинемо са себе терет савршенства. Да прихватимо да је у реду не објавити ништа са неког догађаја.

У реду је да лијеп тренутак остане само у сећању нас троје који смо били присутни, а не у “успоменама” апликације. У реду је да понекад уживамо у кафи без да је прво фотографишемо.

Шта конкретно значи “не живјети да бисмо објављивали”?

То значи да је мјерило доброг дана оно како смо се осјећали, а не колико смо добили прегледа. Да одлуку о томе хоћемо ли нешто урадити доносимо зато што то желимо, а не зато што ће “добро изгледати на сторију”. Да смо спремни да нешто проживимо у потпуности, иако нико никада неће видјети снимак.

Занимљиво је да истраживања показују како интервенције којима се смањује вријеме на друштвеним мрежама или мијења начин кориштења могу побољшати ментално здравље, нарочито симптоме депресије.

То не значи да морамо гашити налоге и нестати. Али значи да имамо право да врати­мо мало контроле: да угасимо нотификације, избришемо апликације са почетног екрана, одредимо “зоне без телефона” – сто за ручавање, вечерњу шетњу, кревет.

Можда најважније: да себи дозволимо луксуз да не знамо увијек шта се дешава. Да пропустимо понеки тренд, драму, вирални снимак.

Ако нисмо видјели нови хаос на мрежи, свијет се неће срушити. Напротив, можда ћемо га први пут након дуго времена осјетити стварније.

Ваш дигитални отисак је само једна верзија вас. Понекад корисна, понекад проблематична, често маркетиншки испеглана. Али он није ваша суштина.

Суштина сте ви кад угасите екран.

(Бука) Фото: БН