Дојче веле најављује годину мрака у Републици Српској

Структурне слабости система претвориле су прошлу годину у егзистенцијалну кризу за БиХ. Колапс електроенергетског сектора, колонијални модел рударења, спорне концесије и раст незапослености, највидљивији су симптоми.

Слом термоелектрана Угљевик и Гацко није био изненађење, него предвидљив епилог вишедеценијске небриге и изостанка озбиљних инвестиција. Политичке елите Републике Српске више су биле посвећене блокадама државних институција, него стабилности електроенергетског система.

Оперативни застоји разоткрили су не само дотрајалост опреме, већ и дубоку зависност од увоза електричне енергије, која Републику Српску кошта милионе. Још донедавно, стабилна испорука струје била је један од кључних адута власти, а Република Српска један од највећих извозника електричне енергије у региону.

Без ризика, нема профита

Баласт арбитражне пресуде и спор са Словенијом додатно су оптеретили тај сектор. Трећина произведене електричне енергије сада се преусмјерава некадашњем партнеру из бивше републике, са којим су прије рата заједничким средствима градили РиТЕ Угљевик.

РиТЕ Угљевик данас представља идеалан примјер како се енергетска политика у Републици Српској претворила у приватни бизнис неколицине људи, а не инструмент јавног интереса. Руском олигарху је преко компаније Комсар годинама остављена концесија над кључним земљиштем и будућим коповима, уз обећања стотина милиона евра инвестиција. Реални резултат су, међутим, рупа у билансима и термоелектрана која нема угља ни за једну смену.

„До сада смо преузели 74 одсто Комсара. Гас – Рес је сада власник тог дијела и на тај начин је овлашћен да доноси одлуке. Одлука ће бити да се изврши пренос концесионог права са Комсара на Угљевик. На тај начин ће бити омогућено коришћење експлоатационог поља Угљевик-Исток 2“, рекао је ресорни министар Петар Ђокић, сумирајући стање у РиТе Угљевик.

Жртвовање енергетске безбједности

Умјесто да управља стратешким ресурсом, власт је пристала на модел у којем јавно предузеће сноси ризик, а приватни партнер извлачи профит. Раније је између руског олигарха Рашида Сердарова и владе Републике Српске договорена куповина Комсара у укупном износу од 240 милиона марака. До сада је исплаћено око 180 милиона, а индикативно је да у буџету за наредну годину није планирана исплата преосталог дуга од 60 милиона марака.

„У 2026. вјероватно ће рачуни за увезену струју оптеретити буџет. У том случају, или доћи до памети власти или побуне грађана, који неће хтјети да прихвате толику неспособност оних који управљају електроенергетским системом“, каже Павловић.

Комсар је оголио спрегу власти, концесија и партијског капитализма. Влада Републике Српске годинама је бранила тај аранжман као „стратешко партнерство“, иако је било јасно да се ради о класичном заробљавању јавног ресурса.

У том оквиру, Угљевик није само технолошки проблем, већ политички пројекат у којем се енергетска безбједност свјесно жртвује због интереса концесионара блиских властима.

Литијум

Док термоенергетски модел пуца по шавовима, Република Српска се окреће литијуму. Швајцарска компанија АрЦоре тражи концесију на Мајевици, обећавајући сировине за њемачку индустрију батерија, али истовремено изазивајући протесте у Тузли и Семберији због страха од загађења и „продаје Мајевице“.

На једној страни угаљ који храни пропале термоелектране, на другој литијум за којим трагају страни дивови попут АрЦоре и Роцк Тецх на Мајевици. Активисти упозоравају да се ту не ради о појединачним пројектима, него о обрасцу девастације осјетљивог екосистема Јадар–Мајевица, са прекограничним загађењем које не познаје административне линије.

„Ујединили смо се против екоцида. Природа не познаје границе, а ни ми. Наше институције нас издају, а БиХ и Србија постају рударске колоније Европе“, рекла је раније за ДW активисткиња из Какња Хајрија Чобо, коментаришући планове за рударење литијума у пограничним општинама БиХ и Србије.

Јужна интерконекција и растућа незапосленост

У Федерацији БиХ једна од кључних инфраструктурних инвестиција – Јужна гасна интерконекција – годинама је стајала блокирана због политичког спора око сједишта компаније која би управљала пројектом. Хрватска страна инсистирала је на новом предузећу са сједиштем у Херцеговини, док странке са сједиштем у Сарајеву нису одустајале од тога да посао преузме постојећа компанија БХ-Гас.

Америчко преузимање пројекта практично је пресјекло вишегодишњу блокаду, али више као геостратешки маневар него као резултат домаћег консензуса. Сједињене Државе нуде развој гасовода дужине до 170 километара и приступ ЛНГ терминалу.

Министар спољних послова Босне и Херцеговине Елмедин Конаковић оцијенио је понуду америчке стране као изузетно повољну, уз отворено признање да се домаћи актери сами тешко могу договорити.

„Можемо добити важну улогу у транспорту гаса са Крка према другим земљама. Супер идеја америчке администрације и знајући њих мислим да ћемо сада управо кренути у реализацију“, рекао је Конаковић, појашњавајући да би америчка компанија по том концепту требала добити концесију на период од 30 до 50 година.

Док Американци нуде решење за инфраструктуру, ФБиХ се истовремено бори са растућом незапосленошћу и одласком радне снаге. Најновији подаци Пореске управе Федерације БиХ потврђују пад запослености за више од 10.000 радних мјеста у 2025. години.

„Тај тренд је нажалост присутан већ пар деценија уназад. У задње четири године одлазе радници, али расте запосленост. У 2025. години одлазе радници, али пада број запослених“, упозорава економски аналитичар Адмир Чавалић.

Вијадукт, концесије и колонијални циклус

Годину су обиљлежиле и концесије, али не кроз паметно управљање ресурсима и прикупљање накнада које би јачале буџете, него кроз нове финансијске ударе по јавне касе. На наплату је поново дошло аматерско управљање државом, иако ће велики дио јавности тврдити да се радило о „вешто одрађеном послу“ кроз који је извучено 100 милиона марака одштете.

„Када смо добили ту тужбу од Словенаца, ја сам видио да су власти Републике Српске направиле такве правне грешке да то не би урадио ни студент друге године права“, присјетио се тадашњи правобранилац БиХ Млађен Мандић, описујући и сусрет са двојицом представника словеначке компаније Виадукт.

„Они су нудили нагодбу, вансудско поравнање од милион евра. Да им се исплати као одштета“, каже Мандић, наводећи да је тај захтјев одбијен. Епилог је исплата словеначкој фирми 100 милиона марака по основу арбитражне пресуде.

Спор са Виадуктом тако је прерастао из правне сапунице у симбол неспособности БиХ да заштити властите интересе. Дуг је нарастао на више од 100 милиона марака, док истовремено друге концесије, посебно за обновљиве изворе енергије, стоје заробљене у раљама ентитетског надметања.

Излаз из рударске колоније или дубљи колапс?

Прогнозе за наредну годину остају суморне без радикалног заокрета у јавним политикама, став је већине економских стручњака. Јужна гасна интерконекција има потенцијал да стабилизује снабдијевање Федерације и подржи раст БДП-а, али само ако се уклопи у ширу стратегију интеграције електроенергетског система на нивоу цијеле земље.

„Природни гас који долази гасоводима је једино исплативо. Јужна интерконекција не спасава Босну. Напротив, платићемо га четири пута скупље од постојећег, јер се ради у укапљеном гасу“, каже економиста Зоран Павловић. 

Термоелектране у Републици Српске налазе се пред јасним раскршћем. Или ће бити предмет озбиљних инвестиција и реструктурирања, или ће њихово неконтролисано гашење произвести још веће трошкове и нестабилност. Литијумске концесије морају бити одбачене или редефинисане, тако да приоритет постане здравље становништва, заштита животне средине и стварна додатна вриједност за домаћу економију.

У супротном, БиХ ће остати ухваћена у матрицу рударске колоније – земље која своје ресурсе продаје у бесцјење, а грађанима оставља загађење, дугове и трајну енергетску и социјалну несигурност.

(ДW)