Благојевић: Годину на измаку обиљежио криминал у правосуђу

Годину која је на измаку обиљежио је, без икакве сумње, криминал у правосуђу БиХ, и то на његовом највишем нивоу.

Ево само неколико примјера који то потврђују и од којих не треба више никоме ко држи до људства и закона, а само тим људима је и намијењен овај текст.

ПРВИ ПРИМЈЕР

Тужилаштво БиХ донесе ове године наредбу о провођењу истраге против Милорада Додика, Ненада Стевандића и Радована Вишковића, стављајући им том наредбом на терет да су учинили кривично дјело напада на уставни поредак БиХ, што је у свакој држави једно од најтежих кривичних дјела. Затим то исто тужилаштво од Суда БиХ затражи да против наведеног тројца одреди притвор и распише потјерницу, што Суд БиХ и учини.

И онда тужитељка Тужилаштва БиХ, након тога, почетком јула ове године, договори са Додиком, супротно Закону о кривичном поступку БиХ који не дозвољава такво договарање, да се Додик најприје појави, онако 'ладно као да се ништа није догодило, у Тужилаштву БиХ, што Додик и учини, након чега га та тужитељка формално саслуша, а затим од Суда БиХ одмах затражи да укине притвор и потјерницу против Додика, што Суд БиХ учини истог дана.

Потом, само неколико дана након тога, све то исто она тужитељка Тужилаштва БиХ учини и за Стевандића и Вишковића, што јој убрзо потом аминује Суд БиХ, као да су наведеном тројцу Тужилаштво БиХ и Суд БиХ ставили на терет крађу флаше пива из драгстора, а не најтеже кривично дјело.

ПРИМЈЕР ДРУГИ

У јавност је пуштена прича да је Тужилаштво БиХ тако поступило е да би испитало наведени тројац у истрази, без чега по закону не може подићи оптужницу против њих. И таман кад се очекивало да ће Тужилаштво БиХ то да учини, дешава се тотални обрат, у режији исте тужитељке Тужилаштва БиХ.

Она, наиме, не подиже оптужницу, већ доноси наредбу о обустављању истраге због тога што, како су пренијели медији, нема довољно доказа.

Као да за наведено кривично дјело треба више доказа од оних да је Влада Радована Вишковића, са Вишковићем на челу, предложила Народној скупштини закон о забрани рада СИПА-е, Тужилаштва БиХ, Суда БиХ и ВСТВ БиХ на територији Републике Српске, након чега Ненад Стевандић као предсједник те скупштине предводи њену већину која је изгласала тај закон, а Додик, док је био предсједник Републике, потпише указ о проглашењу тог закона.

Не, за тужитељку и шефа јој главног тужиоца то није довољно, што је груба повреда закона.

Она то нестручно објашњава тиме да је Уставни суд БиХ у међувремену поништио тај закон, намјерно испуштајући из вида да је дјело за које је гонила овај тројац по закону довршено већ самим доношењем наведеног закона о забрани рада институција БиХ у Републици Српској, тј. у таквој њиховој радњи се исцрпила сва суштина законског бића тог кривичног дјела, која се у науци и судској пракси назива свршеним покушајем, тако да накнадно поништење таквог закона од стране Уставног суда БиХ може евентуално бити узето у обзир само као олакшавајућа околност код одмјеравања кривичне санкције, а никако не може искључити постојање кривичног дјела.

Зато не чуди, и сигурно је доказ за криминал у Тужилаштву БиХ, чињеница да је убрзо затим један од тужилаца тог тужилаштва поднио кривичну пријаву против извршилаца овог прљавог посла, ставивши им на терет кривично дјело злоупотребе службеног положаја и овлаштења. Куд ће већи и јачи доказ од тога, за криминал у правосуђу на највишем нивоу.

ПРИМЈЕР ТРЕЋИ

У овај јад савршено се уклапа понашање судије која је донијела првостепену осуђујућу пресуду Суда БиХ којом је Додику изречена и мјера забране обављања функције предсједника Републике.

Наиме, умјесто да она након тога појасни да ли њена пресуда има за правну посљедицу и забрану Додику да обавља функцију предсједника СНСД-а и да, ако је и то правна посљедица, она поднесе захтјев за брисање Додика из судског регистра као предсједника СНСД-а, та суткиња све вријеме неће да то учини, већ се јалово дописује са ЦИК-ом БиХ, тражећи од ЦИК-а да поднесе такав захтјев Основном суду у Бањалуци у чијем регистру је Додик уписан као предсједник СНСД-а, иако та судија веома добро зна да ЦИК по закону нема овлаштење да поднесе такав захтјев, јер је искључиво суд који је донио такву пресуду овлаштен и обавезан да га поднесе.

ПРИМЈЕР ЧЕТВРТИ

И на крају, у наведени правосудни јад се уклопио и Уставни суд БиХ.

Наиме, иако је очигледно да је актуелна тзв. влада Саве Минића именована на приједлог Милорада Додика, који у вријеме давања тог приједлога Народној скупштини није био предсједник Републике, те иако је очигледно да је таквим приједлогом и одлуком Народне скупштине о његовом усвајању повријеђена правоснажна осуђујућа пресуда Суда БиХ којом је Додику забрањено да обавља функцију предсједника Републике, чиме је повријеђен члан 3. Устава БиХ који обавезује ентитете да се придржавају одлука институција БиХ - што значи и правоснажних пресуда Суда БиХ, Уставни суд БиХ већ четврти мјесец неће да одлучи о захтјеву за оцјену уставности очигледно неуставне одлуке Народне скупштине о именовању тзв. владе Републике Српске.

Тиме се и Уставни суд БиХ придружио непоштовању пресуде Суда БиХ коју је, да апсурд  буде доведен до свог краја, већ потврдио управо он у поступку по апелацији коју је против те пресуде изјавио Милорад Додик.

Ето, у таквом правосудном криминалу нам је протекла ова 2025. година.

Др Милан Благојевић