Ведрана Рудан иде поново у болницу: Бојим се умирања...

Књижевница Ведрана Рудан се бори са најгором дијагнозом, а о свом здравственом стању често пише у свом блогу. Сада је говорила о томе како је "смртно болесна" и да се искрено плаши доктора.

Ведрана Рудан има карцином, а већ више од годину и по дана се лечи, а уједно и пише најемотивније блогове. Сада је нови насловила "О боговима", а направила је ретроспективу живота и подвукла да разуме колико докторима није лако. Њену причу преносимо у целости:

- Читав се живот борим с ветрењачама. Кад погледам уназад… Не знам ко ми није био са друге стране нишана. Злостављачи, политичари, криминалци, жене, мушкарци, учитељице, професори, тете у вртићу, државни службеници, деца…

Нисам се бојала фајта. Вукла сам се по судовима, правда је била на мојој страни тако да ме победе нису ни чудиле ни веселиле. Не кажем да сам увек била у праву.

Претили су ми многи, то сам доживљавала као нешто што иде уз посао и нисам се бојала. Данас се бојим. Први пут у животу ја се бојим. Не смрти него доктора. Не свих доктора, неких доктора.

Њихове памети, дрскости, недостатка емпатије, хладноће која допире до кости. На ту тему постоје прастаре и најновије студије. Резултати су исти. Код студената медицине, већине, емпатија се губи на трећој години студија.

Имате право. Где би доктори стигли кад би са сваким пацијентом искрено саосећали? Премало их је, хронично су уморни, неки беже у алкохол да смање стрес, други гледају кроз тебе, трећи реже… Није им лако.

Како је пацијентима, посебно на смрт болеснима? Рећи ћу вам из прве руке. Ужаснути смо. Не бојимо се смрти, бојимо се умирања у боловима.

Светски је тренд код пацијента убити бол. Нико од нас болесних није сигуран хоће ли га захватити тренд. Зато смо пред докторима црви. Сећам се како је пред 20 година умирала моја сестра. Гушила се, кркљала, молила милост.

Преклињала сам доктора да јој некако помогне. Била је на ријечкој пулмологији. “Молим вас, раширите јој некако плућа, ово је страшно…” “Она више нема плућа”, заурлао је.

Док ми је мајка у најстрашнијим боловима умирала од рака доктор нам је рекао да је “умишљена болесница” и да се не осврћемо на вапаје размажене старице. Рак су јој открили два дана пре смрти.

Било је то пре шеснаест година. Дошла сам и ја на ред. На старту од мене нико није крио да сам “неизлечива”, али нису сви моји доткори исто мислили о мојим терапијама.

Доктор ми је рекао: "Проћи ћете кроз пакао"

“Која будала вам је рекла да се зрачите”, питао ме један од угледних загребачких онколога?

“Проћи ћете кроз пакао, слушајте ме добро, пакао”, додао је. Имао је право. Ја ипак ни годину и по касније не могу себи објаснити његов злуради, претећи тон.

Требам ли заиста заборавити и схватити како је могуће да те хемотерапија готово убије, нажалост те не убије, изговора нема. Ти се готово мртва шалиш и смешиш јер што ако о томе напишеш текст?

Пацијент и болестан на смрт мора у себи имати емпатију према свом доктору, ако напише једну реченицу, криву или “криву”, зашто пацијенти немају право на олакотне околности, осетиће лед с друге стране.

Ја то, засад, осећам преко “делегата”. Муж који је у болести стално уз мене отишао је у болницу по упут. Два је пута на ходнику срео “мог” доктора. Овај га није “видео”. Која таштина, бахатост, безосећајност. Разумем о чему се ради. Господин једноставно мисли да је до сада према мени био предобар, а онда ја напишем ону реченицу…

У Загребу ми је доктор испричао виц или “виц”. “Знате ли која је разлика између доктора и Бога? Бог зна да није доктор.” У петак опет улазим у болницу. Тражићу немогуће. Не желим више да видим “свог” доктора који никад и није био ,”мој”. Мој је доктор преко тридесет година доктор Николић. Доктор, брат, пријатељ који ће ми се јавити усред ноћи са краја света. И утешити ме. И помоћи ми. И не само мени.

Ово је најхрабрији текст у мом животу. Стварно имам јајнике велике к’о кућа. Ј**ига, чули сте причу о шкорпији и жаби. Сигурна сам да ћу због овога пожалити. Или нећу? Читав мој живот је био борба. Зашто бих пред крај живота била овца? Али да се бојим својих крикова у глувој ноћи… бојим се - написала је у свом блогу.

Подсетимо, пре само неколико дана писала је о томе како преживљава најтеже дане. Тада је написала и да јој је три корака превише да направи, а да се највише радује када оде код фризерке да јој среди фризуру.

(Блиц)  Фото: Сцхреенсхот/yоутубе/ХРТ