Избори из угла правног стручњака Милана Благојевића

Заврши се, барем за сада, гласање на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске. Кажем за сада, јер је, судећи по реакцији опозиције у Републици Српској синоћ, након завршетка гласања, чији највиши представници су на конференцији за штампу изнијели више важних примједби, очекивати да ће услиједити приговори о којима ће морати да одлучује ЦИК БиХ, а вјероватно и Суд БиХ.

Опозиција је приговорила на изборе одржане у Добоју, Зворнику и Лакташима, затраживши да се они понове у тим градовима, што говори да се, док год не буде одлучено о тим, а вјероватно и о другим приговорима на регуларност јучерашњих избора, у правном погледу не може још говорити о томе ко је нови предсједник Републике Српске.

Међутим, како год се завршила та правна битка може се већ сада, на основу свега јучерашњег, говорити о нама, нашој суштини која нимало није добра, штавише поразна је.

Такав закључак, истина не први пут, може се поуздано извести из онога колико је гласова јуче добио Бранко Блануша, а колико Синиша Каран. 

Према прелиминарним резултатима ЦИК БиХ Блануша је добио око 209.000, а Каран око 217.000 гласова.

Када се узму у обзир ти бројеви, а затим посматрају из угла Милорада Додика чији кандидат је Синиша Каран, свако ко себе постави у Додикову кожу могао би и једној и другој страни рећи оно што је духовито запазио Драган Бурсаћ, рекавши: "Није народ толико Каран, колико би Додик волио да јесте".

Онима који гласаше у том броју за Бланушу цитиране ријечи Додик би могао упутити јер их је, из његове визуре, много, па им Додик као аутократа може поручити да ће дати све од себе да и они у наставку буду Карани.

За разлику од њих, овим другим који у бројци од око 217.000 гласаше за Карана, може се рећи како, загледани само у себе, у свој лични интерес који остварују (или се надају да ће остварити) преко Додиковог режима, никада неће моћи отворити очи и прихватити истину о Додиковом аутократском и клијентелистичком режиму.

Џаба је пред њих износити, да не кажем бацати, доказе о томе колико је сулудо Додиково владање којим Републику Српску тјера да доноси бројне неуставне законе по његовом хиру, а онда да је натјера да их све повуче. Или да народним парама плаћа лобирање за себе у САД, тако што је "Влада Републике Српске лобисте мјесечно плаћала најмање тристо хиљада америчких долара" и тиме потрошила силне милионе, како је недавно објавио Тхе Неw Yорк Тимес, иако те силне паре нису одобрене у буџету Републике Српске.

Или да за свог кандидата за предсједника Републике предложи Синишу Карана, особу која је својевремено међу првима појурила да ради у СИПА, наметнутој од стране ОХР-а, чиме је Каран легитимисао насиље охаеризма.

Ови и бројни други примјери су недовољни за оних око 217.000, мало је то за њих, они требају бити још више Карани.

И тако ће, истина не само они него и оних око 209.000 који још нису Карани, у наставку бити изложени двострукој тиранији. Једној од стране Додиковог режима, и другој нешто старијој у виду тираније охаеризма.

Заједничко и једној и другој тиранији је насиље над државом и људима, који све то на овај или онај начин прихватају, јер ништа друго и не заслужују.

И тиме само потврђују суштину истине о нама, коју је Иво Андрић поодавно изразио овим ријечима:

"Кад беда продре у мисли, у говор, у схватања и обичаје, и свак се помири са њом као са сталним и правим обликом постојања, кад расточи и прожме човека до последње ћелије и тако освоји и пороби не само њега него и оне који се још нису родили, тада се може рећи да је беда потпуно и заувек освојила један крај и претворила га у своје царство које јој никад више нико не може отети и које не живи људским животом него бедом и њеним мртвим и дугим, дугим трајањем. Из тог краја нема бежања ни спаса".

Пише: Др Милан Благојевић