Мир у Украјини кроз Вашингтон и Москву, преко Будимпеште. Гдје је Букурешт?

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС)[1] из Љубљане, Словенија, редовно анализира догађања на Блиском истоку, Балкану и по свијету. У истраживању под називом „Мир у Украјини кроз Вашингтон и Москву, преко Будимпеште. Гдје се Букурешт налази?“, генерал у пензији Цорнелиу Пивариу, члан Савјетодавног одбора ИФИМЕС-а, оснивач и бивши извршни директор Ингепо Цонсултинга, анализира улогу Будимпеште као дискретног канала између Вашингтона и Москве.

Анализира: Генерал у пензији Цорнелиу Пивариу

Више од двије и по године, рат у Украјини није постао само људска трагедија и тест националне отпорности, већ и бојно поље великих сила - поље гдје се дипломатија испреплиће с глобалним економским и геополитичким интересима. Током овог периода, било је дискретних покушаја дијалога између Вашингтона и Москве, као и неколико европских или регионалних иницијатива које су настојале да дефинишу претпоставке потенцијалног мира.

Све више се чини да се Будимпешта појављује као веза између два центра моћи. Мађарска, одржавајући активан канал комуникације с Москвом, а истовремено остајући чланица НАТО-а и ЕУ, вјешто се позиционира као неформални, али прагматичан посредник у контексту у којем други европски актери преферирају чврсту реторику у односу на директан дијалог.
 
1. Општи контекст

И Сједињене Америчке Државе и Русија дијеле, средњорочно, интерес за стабилизацију ситуације. Вашингтон предвиђа глобалну стратешку реконфигурацију у којој азијско-пацифичка оријентација постаје приоритет, што захтијева рационализацију напора и ресурса додијељених Украјини. Москва, с друге стране, настоји консолидовати своје територијалне добитке и избјећи унутрашње исцрпљивање које би могло угрозити стабилност режима. Унутар ове крхке равнотеже, сваки кредибилан посредник - било да је то држава, организација или вођа - може играти улогу различитог значаја.
 
2. Будимпешта – дискретан канал између Вашингтона и Москве

Мађарска је изградила јединствену позицију унутар Европске уније: одржава блиске економске и енергетске односе с Русијом, али у потпуности учествује у НАТО структурама и механизмима ЕУ. Премијер Виктор Орбан био је међу ријетким европским лидерима који су наставили директан дијалог с Кремљом, а истовремено задржали прагматичну отвореност према Wасхингтону, без обзира на администрацију на власти.

Што се тиче исхода преговора који су требали ускоро почети у Будимпешти,највјероватнији сценарио је да би се постигао принципијелни споразум и формулација у стилу: „странке признају неопходност договореног рјешења и обавезују се да ће избјећи даљњу ескалацију.“ Фронт ће остати релативно стабилан, а дипломатија би могла поново преузети иницијативу умјесто војних акција. Међутим, више ће бити јасније након Будимпештанске рунде.

Није случајно што неки радни дипломатски канали између Истока и Запада дискретно пролазе кроз Будимпешту. У контексту очигледног застоја у мултилатералним преговорима, ова наизглед периферна пријестоница претвара се у тачку равнотеже за индиректне руско-америчке разговоре о архитектури будућег европског поретка.
 
3. Симбол сигурносних гаранција: Будимпештански меморандум

Будимпешта такође има посебан историјски значај. Управо је овдје, 1994. године, потписан Будимпештански меморандум - документ којим се Украјина одрекла свог нуклеарног арсенала у замјену за сигурносне гаранције Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства и Русије. Меморандум је прописао поштовање суверенитета и територијалног интегритета Украјине - обавезе које су тешко прекршене анексијом Крима, а касније и инвазијом 2022. године.

Повратак Будимпеште у први план мировних преговора стога није само географска случајност, већ и симболично поновно активирање међународне обавезе која је некада изгледала као да гарантује регионалну стабилност - или можда иронија саме историје.
 
4. Европска унија – између декларативне солидарности и стратешке фрагментације

Европска унија у цјелини пролази кроз период стратешке двосмислености. Иако подршка Украјини остаје тачка декларативног консензуса, постоје значајне разлике међу државама чланицама у погледу нивоа војног учешћа, економске одрживости помоћи и перспектива о могућим преговорима с Русијом.

Мађарска овдје игра двоструку, али прорачунату игру: кроз свој критички дискурс према Бриселу, учвршћује своју унутрашњу и регионалну позицију, али никада не напушта европски институционални оквир. У стварности, Будимпешта капитализира унутрашње контрадикције ЕУ како би се легитимизирала као „реалистички глас“ у хору често идеалистичких порука.

Дакле, Европска унија – ухваћена између своје економске зависности и жеље за стратешком аутономијом – не успијева артикулисати конкретан мировни приједлог за себе (или можда одлучује да то не учини), препуштајући иницијативу другима.
 
5. Вашингтон и Москва – знаци опрезног рекалибрација

И у америчкој пријестоници и у Кремљу, посљедњих мјесеци примјетан је умјеренији тон. У Сједињеним Државама, јавно мнијење и Конгрес све су невољнији подржати неограничене војне напоре, док Русија настоји постићи „позицијски мир“ који би легитимизовао њене територијалне добитке.

Отуда обновљени интерес за индиректне формате преговора који укључују посредничке пријестонице. Будимпешта, али и Анкара, па чак и Пекинг, играју суптилне улоге у овој мрежи дипломатских порука и сигнала – гдје се ништа службено не проглашава, а све је пажљиво прорачунато.
 
6. Букурешт – гледалац или актер?

Румунија, смјештена на граници сукоба и која има велики стратешки интерес за стабилност црноморске регије, чини се да остаје више опрезни посматрач него ангажовани актер. Иако је чланица и НАТО-а и ЕУ, Букурешт није успио изградити засебну иницијативу или улогу у европском дијалогу о Украјини.

Док Мађарска, Турска, па чак и Пољска активно промовишу властите агенде, одсуство Румуније из ове дипломатске игре ризикује да постане константа. Недостатак кохерентне стратегије спољне политике, погоршан фрагментацијом унутрашњег доношења одлука, ограничава способност земље да се третира као партнер с иницијативом и регионалном визијом.

У ствари, питање у поднаслову је еминентно реторичко, све док румунска политичка класа остаје талац других интереса и уских перспектива.
 
7. Закључци

Мир кроз Вашингтон и Москву, преко Будимпеште, није метафора, већ дипломатска реалност у настајању.

Будимпешта је схватила да у свијету у којем велике силе преговарају преко регионалних актера, онај ко успије постати посредник или катализатор стиче утјецај - чак и без велике војне или економске моћи. Румунија, насупрот томе, и даље остаје унутар удобне зоне стратешког конформизма, без предлагања властитих рјешења или платформи за дијалог.

Ако се мир у Украјини коначно одлучи - на овај или онај начин - кроз Вашингтон и Москву, преко Будимпеште, за Румунију остају барем два легитимна питања: Гдје је Букурешт? И колико дуго ће Букурешт остати само информисана, али неукључена пријестоница у процесу који ће обликовати будућност Источне Европе, преноси ИФИМЕС.

(БН)