Побједа која то није - Шта заправо значи укидање америчких санкција?

Синоћ је наш добродушни и за славље увијек расположени народ прославио скидање санкција руководству добрим старим ватрометом и вожњом Бањалуком у круговима, све са заставама.

Сад кад је пиротехника утихнула, а барут однио вјетар са Врбаса, смијемо ли се запитати, о каквој се побједи заправо ради и да ли је уопште у питању тријумф вриједан славља?

Или је ово примарно лична побједа санкционисаних, од које народ нема баш никакву корист, нити ће утицати на промјене набоље?

Пажљиво сам прочитао кратко и штуро саопштење Стате Департмента. Санкције су скинуте, како то кажу Амери, због “конструктивне акције коју је подузела Народна скупштина Републике Српске у претходним седмицама”.

Другим ријечима, СНСД је ономе коме већ треба да да, дао чврсте гаранције да се одустаје од сваке политичке помисли и даљег форсирања приче о одвајању Републике Српске, припајању Србији и напуштању институција, укратко, свега онога што је СНСД-у доносило политичке тријумфе уназад двадесет и кусур година.

Јасно је да ће СНСД сада морати бити конструктивнији и у одлукама државе БиХ, примарно оних које се тичу приступања НАТО пакту и ЕУ интеграцијама. Тиме губи још један важан метод политичке уцјене у Сарајеву.

Ово нема никакве везе са партијама из Сарајева, које упорно представљају сваки Додиков пад као свој тријумф, иако с тим немају баш никакве везе.

Бизарно, али са Додиком, који и даље има забрану бављења политиком, ће тек сад морати сарађивати, а он ће одлучити како, чему су сами криви упецани у његову мрежу од самог формирања власти.

Скидање санкција, дакле, није награда, већ посљедица промјене санкционисаног понашања. Није то због тога што неко из Америке воли БиХ; не, не занимамо их.

Америци треба оваква БиХ јер је настала Дејтонским споразумом, једним од најуспјешнијих америчких мировних споразума, и неће дозволити да резултат тог споразума буде доведен у питање.

Амерички интерес је стабилна БиХ, примарно због шире безбједносне архитектуре у региону, без намјере да се брину за унутрашњи просперитет државе. Ту нема никаквих емоција.

Истовремено, због склапања ове врсте договора, што је својеврсни јавни шамар Вучићу, Милорад Додик је промптно дошао у сукоб са њим и Србијом.

Без чије економске и политичке помоћи ризикује озбиљне привредне и личне посљедице. Тај сукоб ће тек да се разбуктава.

Додик може очекивати другачији третман у тамошњим медијима, а дисонантни тонови домаћих политичара повезаних са Србијом већ су се чули.

Русија се још није озбиљније огласила, али ће свакако очекивати испуњење ранијих договора и обећања о партнерству.

Нема бесплатног ручка са Путином, а било их је, нити се сада може сједити на двије столице, америчкој и руској истовремено. Питајте Вучића уосталом.

Ово је, дакле, све само не лагодна ситуација и разлог за славље.

Ја ватромет могу да разумијем, овако озбиљан уступак се мора јавним акцијама претварати у тријумф. Међутим, у наредним данима требаће много више од ватромета да се објасне наредни потези странке.

Јер ти наредни потези биће супротни ранијим ставовима и порукама Додика, онима које су доносиле лагодне побједе на изборима.

А ту драстичну промјену наратива и политике неће бити нимало лако објаснити и оправдати и тако вјерним гласачима.

Јер суштинска побједа за Вашингтон, који је једини побједник у овом тренутку, значи политички пораз Додика каквог смо до сада познавали.

А мораће мијењати и побједничку пјесму “Не може нам нико ништа…”, јер испоставило се да ипак неко може.

Аутор: Александар Трифуновић/БУКА