Од хобија до плантаже дуња у Доњем Жабару

“Док многи траже пут ка већим усјевима или индустријској производњи, Стеван Митровић из Доњег Жабара пронашао је своју шансу — у дуњи. У разговору за наш портал, Стеван говори о разлозима, изазовима и плановима иза његове плантаже дуње.

Стеван, иначе по струци вјероучитељ у Шамцу, ових је дана више везан уз своје насаде него школске клупе. Каже да је дуњу у почетку посадио из хобија – “за себе, да бих производио ракију” – али да га је идеја врло брзо навела да плантажу прошири. Прва плантажа има хектар, уз додатних 0,2 ха у Обудовцу, а ове године дуња је први пут пуштена у род.

До тада је Стеван одстрањивао цвјетове како би биљке јаче расле. “По правилу, дуња тек у четвртој години треба да се пушта у род”, објашњава.

У свом насаду користи домаћу сорту Лесковачку дуњу, док му је опрашивач Врањска дуња. Лесковачка сорта, позната по добром приносу, често се користи у регији. Ипак, Стеван није игнорисао потенцијал других сорти:

“Мало је постао изазов овде за узгој лесковачке дуње… видимо да се на нашим теренима полако улаже у страни сортимент који пријети да потисне нашу дуњу. Међутим … домаће је аутохтоно, оно што је битно да гајимо овде на нашим просторима.”

У години када су временске непогоде ухватиле многе пољопривреднике, Митровићеве дуње успјели су изгурати захваљујући систему за наводњавање и пажљивој прихрани.

“Наше дуње су супер поднијеле ову годишњу потешкоћу у производу.”

Ипак, улагања нису мала. Стеван признаје да на почетку “човјек мисли да је то помало”, али кад се подвуче црта, бројке показују супротно — плантажа захтијева озбиљна средства.

Стеван нема велике радне јединице: ослања се на помоћ укућана и савјетодавне службе. Каже да дуња нема много штеточина, понеки “ситни проблемчић” се појави, али правовременом реакцијом успије се реаговати.

У погледу приноса, оптимистичан је: очекује 20–25 кг по стаблу, што би на његовој плантажи износило око десет тона.

Држава, према његовим речима, има програме подршке — од субвенција за гориво до потицаја за набавку механизације. Стеван је у посљедње вријеме набавио фрезу, пипалицу, атомизер, за што планира искористити подстицаје.

Митровић не жели стати на сировој производњи. У погонима за прераду види будућност:

“У идућим годинама планирани су мини погони — дестилерија, производња сокова и слатка … можда производња китникеза, сирева од дуње…”

Китникез (сир од дуње, познат и као котуњата) је традиционални слаткиш, нарочито у Војводини и дијелу Србије, а припрема се од дуња куваних уз додатак шећера и лимуна.

Стеван Митровић је примјер пољопривредника који је спојио традиционалну страст и промишљени бизнис. Дуња му је постала не само усамљени пројекат за личне потребе, већ и озбиљан воћњак са амбицијама прераде и пласмана. Иако пут није лак — улагања, ризици, конкуренција — он вјерује да ће плантажа вратити све што у њу уложи.

(БН) Фото: БН