Правосуђе у служби појединца

Јесте ли примијетили, вјерујем да јесте, како се одрађују ствари у корист појединца, а на штету Републике Српске?

Пише: Др Милан Благојвић

Суд Босне и Херцеговине правоснажно осуди Милорада Додика, а онда судије тог суда намјерно неће, иако је само Суд БиХ надлежан за то, да одреде обим правних посљедица те своје пресуде и да кажу да таква пресуда, кад су га већ осудили за Шмитово кривично дјело, има за правну посљедицу да Додик не може у наредних шест година бити ни предсједник СНСД-а, јер је СНСД правно лице, а забрана обављања функције као правна посљедица осуде се по Кривичном закону БиХ простире и на забрану вршења функција у било ком правном лицу. 

Умјесто тога, рекоше те судије, нека о томе одлучује Основни суд у Бањалуци, у којем је регистрован Додиков СНСД, што је тешко судско кршење свих закона, и то у корист појединца.

Али као у бизнису, у којем све има цијену и ништа није џаба, мало (само који дан) прије таквог незаконитог поступања судија и Суда БиХ, СНСД-ови репрезентативци у Савјету министара БиХ, министри Кошарац и Амиџић, гласаше за Реформску агенду БиХ, и то зато што им је њихов шеф Милорад Додик рекао да тако поступе.

Признаде то Додиков Сташа Кошарац на конференцији за штампу убрзо послије усвајања Реформске агенде, рекавши:

"Усвојили смо Реформску агенду јер је Милорад Додик то рекао, предсједник Милорад Додик се пита и питаће се".

Дакле, Додик је рекао да се гласа за Реформску агенду, а не институције Републике Српске, при чему није важно што се том агендом Република Српска неповратно разграђује, јер ће, између осталог, на крају процеса из те агенде БиХ моћи преузимати и све остале њене надлежности такозваном замјенском клаузулом која ће по агенди бити уграђена у Устав БиХ, а остаће и без права вета приликом одлучивања у Дому народа Парламента БиХ, Предсједништву БиХ и другим институцијама и органима на нивоу БиХ, као и без свог Врховног суда, јер агенда тражи да се на нивоу БиХ успостави врховни суд БиХ, тако да ће Република Српска постати празна љуштура.

Но, ништа од тога није важно за СНСД репрезентацију, јер они слушају само свог вођу Додика - шта им он каже то мора да буде, баш као у приповијетци "Вођа" Радоја Домановића.

И убрзо затим Суд БиХ неће да ради оно за шта је само он надлежан, да одреди да као правна посљедица његове кривичне пресуде, којом га је осудио на шестогодишњу забрану обављања функције предсједника Републике, наступа и посљедица забране обављања функције и предсједника СНСД-а.

Тиме му Суд БиХ омогућује да буде партијски шеф и да тиме настави да управља свим важним политичким процесима у БиХ и Републици Српској.

Када се речено има у виду, не треба нас чудити што и Уставни суд БиХ гура ствари у истом правцу као и Суд БиХ. Јер, и Уставни суд БиХ одуговлачи одлучивање о ствари која је одавно јасна као дан, а то је да су тзв. нова влада Републике Српске и њен тзв. премијер Саво Минић неуставни, јер је Минића за ту функцију предложио Милорад Додик у вријеме када је добрано престао бити предсједник Републике, усљед чега је прекршен не само Устав Републике Српске, већ прије свега Устав БиХ који у члану 1. прописује да БиХ функционише на принципу владавине права. Међутим , такве владавине нема ако се, кад је већ донијета, не поштује правоснажна пресуда Суда БиХ на основу које је Додик престао бити предсједник Републике Српске.

Тако, дакле, и Уставни суд БиХ својим одуговлачењем омогућује Додику да и преко неуставне владе и тзв. премијера Минића управља Републиком Српском. Неће ме стога зачудити да тај суд на крају одлучи да је то наводно уставна влада, чиме ће и Уставни суд БиХ, а не само Суд БиХ, грубо дезавуисати правоснажну осуђујућу пресуду Суда БиХ против Милорада Додика. 

Не треба да зачуди и ако Уставни суд БиХ укине ту пресуду по апелацији Додика, али то, сигуран сам, неће учинити тиме што ће рећи да Кристијан Шмит није високи представник и да, све и да јесте високи представник, нема право да намеће законе у БиХ, јер би тиме признали да је тај суд противправно радио све претходне године током којих је неуставно одлучивао да ОХР наводно има право да намеће законе у БиХ, већ ујдурмом да то чини зато што, рецимо, није саслушан овај или онај свједок или што није изведен неки други доказ, чиме ће, у ствари, и Уставни суд БиХ показати сопствену недосљедност, баш као и Суд БиХ.

Иако су овдје наведени само неки, а не сви примјери нерада правосуђа који иде наруку појединцу, и тих неколико примјера је довољно да се остави траг о њима. У виду овог текста као својеврсног записа о нашем времену испуњеном бешчашћем.

Др Милан Благојевић