Прањићево кршење Устава

Давно већ, прије нове ере, у доба старог Рима плебејци су се у борби против патриција 451-450 године п.н.е. изборили за то да стварање и примјена права не могу бити приватна ствар богатих и моћних појединаца и класа, каква су у то вријеме били патрицији, већ стварање и примјена права морају бити јавни, да сва јавност има сазнање о томе, нарочито када се ради о доношењу правних прописа.

Пише: Др Милан Благојевић

Из те плебејске борбе никло је оно што је не само у римском праву него и у правној цивилизацији и науци уопште познато као Закон дванаест плоча (Леx дуодецим табуларум), којим је још те далеке 451-450. године п.н.е. дошло до објављивања (на бронзаним плочама) правних прописа о важним друштвеним односима тог доба.

Нажалост, и послије толико времена ми овдје у Републици Српској имамо понављање историје, јер данашњи и овдашњи плебејци морају поново да се боре, ако хоће да знају шта раде садашњи властодршци и које прописе доносе. Без те плебејске борбе ништа не вриједи то што Устав Републике Српске прописује да се сви општи акти државних органа прије ступања на снагу морају објавити у Службеном гласнику Републике Српске. То је напросто мртво слово на уставном папиру, хартији без било каквог значаја за овдашње силнике, компрадорски и клијентелистички режим, који данас влада Републиком Српском, што доказује и најновији примјер.

Наиме, указ који је јуче (19.9.2025. године) објављен у домаћим медијима, а којим је Давор Прањић као потпредсједник Републике прогласио Закон о измјени и допунама Закона о полицији и унутрашњим пословима Републике Српске, је неуставан, јер је супротан Уставу БиХ и Уставу Републике Српске, чиме је неуставан и сам тај закон, који не може бити правно ваљан ако није правно ваљан указ о његовом проглашењу.

Наиме, из тог указа је видљиво да га је Прањић донио позивајући се на наводно овлаштење из некакве Одлуке број 01-010-2441/25, али се не зна, јер тога нема у указу, ни ко је донио ту Одлуку, ког датума је донијета нити која наводна овлаштења су му њоме дата - тј. да ли је то само наводно овлаштење за потписивање указа о проглашењу закона које донесе Народна скупштина или и нека друга (и која друга) овлаштења. 

Поред тога, нигдје у том Прањићевом указу није написано у ком броју Службеног гласника Републике Српске је објављена (а зна се да није објављена) та Одлука о овлаштењу, што је такође чини неуставном, јер се ради о општем правном акту, а такви акти, да би ступили на правну снагу, претходно морају бити објављени у Службеном гласнику Републике Српске, како прописује члан 109. Устава Републике Српске.

Ово стога што таква одлука има својство општости, које значи да је упућена разним адресатима са којима би Прањић по основу те Одлуке, да је уставно ваљана, ступао у правне односе, те због тога таква Одлука има и својство апстрактности која значи да садржи норму која се не исцрпљује у само једној примјени. Због тога, дакле, Одлука на коју се позива Прањић има својство општег правног акта па да би ступила на снагу мора прво бити објављена у Службеном гласнику Републике Српске.

Међутим, очигледно је да није, па су зато супротни Уставу Републике Српске и Прањићев указ и закон на који се тај указ односи. 

Они су супротни том уставу  зато што, све и да јесте предсједник Републике (а није), Милорад Додик би Прањића могао овластити да потпише овакав указ само у случају да је Додик привремено, а не трајно, спријечен да обавља функцију предсједника Републике, јер му само у случају привремене спријечености Устав Републике Српске дозвољава да пренесе предсједничка овлаштења на неког од потпредсједника Републике.

Међутим, још од 12.6.2025.  Милорад Додик није предсједник Републике, јер му је правоснажном осуђујућом пресудом Суда БиХ забрањено да обавља функцију предсједника Републике у трајању од шест година, тако да Додик усљед тога није привремено спријечен да буде предсједник Републике, већ није предсједник и не може то бити најмање наредних шест година.

Осим што је Прањићев указ супротан Уставу Републике Српске, он је супротан и Уставу БиХ, јер је Прањић тиме омогућио да се крши наведена забрана која је Додику изречена правоснажном осуђујућом пресудом Суда БиХ од 12.6.2025.године, чиме је грубо повријеђен императивни правни принцип владавине права прописан чланом 1. Устава БиХ.

Због тога овлаштени субјекти из члана 6. Устава БиХ требају одмах покренути уставни спор пред Уставним судом БиХ против  наведеног закона и Прањићевог указа, јер ће у противном ово насиље над Уставом БиХ наставити своје постојање.

Поред свега реченог Прањић је таквим својим понашањем, прихватајући да поступа по наведеној Одлуци Милорада Додика којом Додик преноси Прањићу овлаштења која Додик више нема, омогућио Додику да обавља функцију предсједника Републике иако зна да је Додику правоснажном пресудом Суда БиХ забрањено да обавља ту функцију.

Такво Прањићево понашање је кривично дјело кршења судске одлуке о забрани вршења дужности, прописано чланом 342. Кривичног законика Републике Српске, јер то дјело, стоји у законику, чини свако ко другоме омогући обављање дужности иако зна да му је правоснажном пресудом изречена мјера забране обављања дужности. За ово кривично дјело јавни тужилац је дужан да кривично гони по службеној дужности.

Др Милан Благојевић