Слиједили славне претке по дјелима и уздарјима

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници представљена књига "Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941-1945“

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници представљено је обимно дело „Витезови Карађорђеве звезде 1941 -1945“, чији су аутори Дејан Ђерић и Зорана Недељковића у којој је представљено 1100 оних који су заслужили највише, Карађорђево уздарје, следећи и по томе и по делима за свој род, отаџбину и веру своје славне претке јунаке са Цера, Колубаре, Мачковог Камена , Кајмакчалана, Солунског фронта и Кајмакчалана.

А, Вуков крај је, како је рекла Мирјана Пејак, директорка Библиотеке Вуковог завичаја, је права адреса за промоцију, „јер су међу одликованим оним, попут потпуковника  Веселине Мисите, који је, са саборцима из Јадра из других делова Србије, ослободио Лозницу 31. августа 1941. године, када је постала први ослобођени град, од фашиста, у тада поробљеној Европи“.

-Следили су, тако, своје славне претке, поред осталог, оне са Цера, чија је победа била прва савезничка победа у Првом светском рату у чију су славу, тада, звона цркве Нотр Дам звонила непрестано 24 часа -рекла је Пејакова. -Недопустиво је да се историја скрива.О њој можемо да говоримо, да се слажемо или не слажемо, али не смемо да је скривамо.И зато је ово велики прилог осветљавању скривене историје.

Аутор Дејан Ђерић, који је у књизи сабрао најбоље међу најбољима из свих делова Србије, Црне Горе и Републике Српске, читаоце је упознао и са потпуковником Миситом и одликованим из Јадра.Ту су, уз Миситино, и имена браће, иначе капетана Драгутина у Душана Јеремића из Текериша, резервног капета архимандрита Георгија Бојића,пуковника Драгослава Рачића, капетана Тихомора Дејановића, редова омладинца Чедомира Терзића, каплара Милорада Љ. Томића.

Аутор Ђерић је указао да нико од одликованих није, у ратног вихору, физички добио Карађорђево уздарје, али да су, срећом, остала документа која о томе сведоче и која су, сада, угледала светлост дана.Ђерићева истраживања и прикупљања грађе, како је посведочио, трајала су око 10 година, а другог аутора, Недељковића, од 1990. године.Књигу су писали  пет  и по година.

- Ово је дело, где су сабрани најбољи међу најбољима, сами див јунаци нашег рода, којима је родољубље текло кроз вене, као и њиховим прецима, али и потомцима, од рођења, најбоље је уздарје -казао је академик Драгољуб Драго Мирковић. -Не треба да се истиче важност културе сећења.Ми смо слободарски народ и треба да се сећамо и да славимо све наше јунаке, да се боримо да све што је скривено буде и откривено на начин како чине аутори овог сјајног и обимног дела.

- У Архиву Војне команде дошао сам до детаљних и нетакнутих докумената, који су  били деценијама  у прашини -књиге одликованих и унапређених у којима су исписана имена 10 000 одликованих  најистакнутиих припадника Југословенске војске у отаџбини -каже аутор Ђерић.

- Желео сам да њихова дела осветлимо као доказане борце за отаџбину свој род, веру и круну, а онда сам одлучио да кренем од оних који су одликовани највећих одличјем. А, има ли већег од оног које носи име вожда Карађорђа. Желели смо да  ставимо у исти раван борце са Цера, Колубаре, Мачковог камена, Солунског фронта и Кајмачалана и оне који су  овде 1941 дочекали најелитније немачке јединице.

Желели смо да о њима историја пише и, ево, то се, Богу хвала, догодило. Били су штури подаци, па смо успоставили мрежа људи који су се трудили да се пише о њима шире.И наша мрежа је, заиста, била сјајна широм Србије, Црне Горе и Републике Српске.На нашу радост, поред осталог, Епархоја звиорничко тузланска СПЦ „дигла се на ноге“ да прикупимо што више података.У Србији је било лакше, јер нису деведесетих страдале многе архиве, међу којима и личне, добро сачуване, а сведочили су нам и надгробни споменици.
    
У рецензији о овом делу, које је обима три докторске дисертације, генерал Милосав Симовић, прослављени јунак и вишегодишњи командант Компене војске Војске Србије је, поред осталог, записао: 

 - Читајући њихове биографије, сваки читалац ће сазнати да су добитници тог часног одличја били заслужни и најзаслужнији за достојно војниковање и војевање пре и током Другог светског рата.

Академик Матија Бећковић написао је у рецензији да је књига Дејана Ђерића и Зорана Недељковића Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941–1945  Титаник који су својим вишегодишњим трудом изнели сунцу на видело после осамдесет година и ту нашли све живо што је у њему било.

-Судбина великог броја постхумно одликованих Карађорђевом звездом, палих на олтару отаџбине у борби против окупатора, најбољи је показатељ сарадње ђенерала Михаиловића и ЈВуО са окупатором. Ако се Карађорђева звезда додељивала за „подвиге који су имали пресудан значај за исход битке под врло тешким приликама”, онда су је више него заслужили и аутори ове књиге у данашњој бици за памћење -оценио је Бећковић.

Промоцији у Лозници, која је била одлично посећења, посебну емоцију је дало присуство, али и речи захвалности аутору Браниславе Бранке Илић, девојачко Сокић, чувене лозничке глумице и културне посленице, једне од најомиљених Лозничанки, чији је отац Видоје Сокић, рођен у селу Трипкова, у Ужичком крају,1907 године, један од одликованих Карађорђевом звездом.Рат га је затекао у Ваљевској Каменици, где се оженио са мештанком Вером Вучићевић, сестром поднаредника Слободана Вучићевића, који је, током рата, добио две медаље за храброст.Током борби на Копаонику наредник Видоје је тешко рањен до те мере да су му испала црева.

- Последње што је успео да каже је да каже, пре него што је издахнуо, је  да се остали повуку, а њега оставе -сведочили су преживели припадници 3. јуришног корпуса , четврте групе јуришних корпуса.

Видоје је постхумно одликован, а његова кћерка је, као посмрче, како она каже, рођена после његовог упокојења.Поносна на оца, дале је је,како је рекао Ђерић, драгоцен допринос осветљању тог дела наше славне прошлости.Учесници промоције су, великим аплаузом, поздравили Браниславу, а многи нису ни знали да је кћерка јунака, носиоца Карађорђеве звезде.

Сетила се, да је, у школи, учитељица знала да каже да устану деца палих бораца и да је устало њих шесторо, али јој је учитељица рекла: -Сине, ти седи!

- Кад сам дошла кући, одмах сам питала мајку, па зар тата није пао у борби -рекла је Бранислава. -У нашој кући се о томе ћутало.Зна се и зашто.Али, наша кућа је, славила своју крсну славу, као што је славим и ја, празновали смо све празнике, ишли у цркву, као и сада, и нико нам ништа није бранио, како неки, данас, знају да кажу, чини ми се, само као изговор.Поносим се мојим оцем и његовом фамилијом, као и мајчином, али и Илићима у које у које сам се удала.И, као што од мојих Ваљеваца нисам имала никаквих непријатности, тако ни од, такође, мојих Лозничана никад није било.

Новинар Владимир Митрић рекао је да се, Богу хвала, открива све скринено, па принципу оне изреке : -Зарекла се земља рају да се све тајне знају“.

- Аутор је казао да физички нису уручена орликовања овим славним јунацима, али је ова књига њихова споменица, где се дивно представљени и сабрани за сва времена -рекао је Митрић, изражавајући захвалност и дивљење ауторима. -Овде је све прецизно ,јасно и тачно наведено уз сјајне фотографије, које, на најбољи начин, демантују  лажне представе о Југословенској војсци у отаџбини и њеном команданту ђенералу Михаиловићу, учеснику пет ратова, пре него што је дошао на чело ЈвуО.И, дивно је што књига има лепу и духовну црту.

Како и не би имала када су међу  херојима и такви као што је био архимандрит Георгије Бојић, рођени Сремац,  старешина Манастира Троноша, код Лознице, који је био један од кључних учесника у борбама за ослобођење Лознице, али и многим другим, ког су комунистичке власти осудиле на смрт стрељањем, мада за његове злочине никад нису имале ниједан доказ нити сведочење, без обзира на језиве околности у којима се одвијало суђење у Вуковом дому културе у Лозници.

Митрић је истакао да је игуман Бојић, после стељања у Шапцу, сахрањен на Доњошоранском гробљу, али кад је Брозова ОЗНА сазнала да му је гроб освануо преплављен цвећем, одлучили су, одмах, да га ископају и, до данас, не зна му се за гроб, као што се не зна ни за гроб његовог команданта Михаиловића.

- А, троношког игумана Стефана Јовановића, 1799. године, Турци су у Зворнику, отровали, али су дозволили да буде сахрањен на гробљу у Српској вароши и да се, потом, његови земни остаци пренесу у манастир Троношу  крај које почива -рекао је Митрић, истичући да то „много говори“, као и да су аутори створили дело које светли истином, што је Исусов пут, а они који су је скривали припадали су свету који се Бога одрекао, „а како је писао Достојевски, ако нема Бога, онда је све дозвољено“.

(В. Митрић) Фото: ВМ