Гдје су руске милијарде с рачуна Оптиме?

– Финансијски губици и отпуштања радника годинама осликавају рад рафинерија у Броду и Модричи. За то вријеме компанија која њима управља на рачуну држи преко 1,7 милијарди марака које су уплаћене из Русије а које би због поријекла могле доћи у фокус Запада.

Од септембра 1989. године Ђорђе Видаковић радио је у Рафинерији уља Модрича. Прије четири године требао је с колегама радити тест знања. Када се распитао и схватио да би то било противзаконито, Видаковић је предао празан папир на који се потписао.

“Нисам осјећао потребу ја да се тестирам, односно да ме нетко тестира, ту сам радио 26 година, нема потребе”, препричава Видаковић, који је послије отказа правду потражио на суду, након чега је враћен на посао.

Он је један од десетина радника који су претходних година остали без посла у рафинеријама у Модричи и Броду, у власништву руске компаније, која је уплатила скоро двије милијарде марака у фирму коју оснива након приватизације – што би их сада могло довести у ситуацију у којој се налази Нафтна индустрија Србије. Детектор је истраживао гдје су сада те паре.

Рафинерија уља у Модричи, Рафинерија нафте у Броду и ланац бензинских пумпи приватизовани су 2007. године, када их је купила руска фирма “Нефтегазинкор”, кћерка фирма компаније “Зарубежњефт”.

Да би управљала послом у БиХ, Руси су основали фирму “Оптима” и до 2021. године у неколико транши на рачун те фирме уплатили 1,7 милијарди марака, што их је сврстало међу највеће стране инвеститоре у земљи.

Данас у Рафинерији у Модричи ради пуно мање људи него прије, каже Видаковић, наводећи како се рад ове компаније свео на пакерај, блендинг, одржавање и управу.

“Вакум је престао радити, депарафинација је престала радити, бијељење је престало радити, регенерација је престала радити. Кухиња (…) је сад ван круга ограђена жицом и она се даје у закуп”, наводи Видаковић описујући рад Рафинерије након приватизације.

Каже да од приватизације није очекивао пуно, иако је било обећања.

Уговор о приватизацији је потписао Милорад Додик, тадашњи предсједник Републике Српске. Скоро 20 година након приватизације, детаљи уговора и анекса који су потписани нису јавно доступни, а о приватизацији челни људи из Републике Српске не желе разговарати.

“То је била једна од првих великих најављених инвестиција нове Владе Републике Српске, коју је тада предводио Милорад Додик”, наводи Срђан Траљић из Транспаренцy Интернатионала (ТИ) за Детектор.

Он додаје да је нетранспарентност процеса и сакривање кључних информација било оно што је спорно.

Исисавање капитала кроз нову фирму
Додик је о неким детаљима договора с руским властима причао у филму “Три боје отаџбине”, којим се обиљежавало 30 година постојања Републике Српске.

Испричао је како је с министром енергетике Миланом Јелићем, при једној од посјета Руској Федерацији, договорио продају рафинерије.

Казао је да су једном дружењу присуствовали Владимир Путин и Душко Перовић, шеф Представништва Републике Српске у Русији, који су током разговора закључили да је потребно продати рафинерију руској компанији “Зарубежњефт”.

Перовић је стављен на санкције Сједињених Америчких Држава 2023. године, када је наведено да је лобирао за састанке између Додика и Владимира Путина, те да је радио за руске фирме.

У процесу приватизације у Босни и Херцеговини се појавио “Нефтегазинкор”, кћерка фирма компаније “Зарубежњефт”, откупивши Рафинерију уља Модрича, Рафинерију нафте Брод и ланац бензинских пумпи “Петрол”.

“Оно што је нашој организацији, људима који су је тада предводили, било спорно јесте да се све одвијало под велом тајне и да су се кључне информације скривале од јавности”, наводи Срђан Траљић, чија је организација ТИ одлуком суда добила уговор о приватизацији и сачинила анализу која је указала да је Република Српска преузела на себе велики дио обавеза, те да је нејасно зашто је до приватизације дошло.

Траљић наводи да је посљедица овог уговора предузеће које годинама гомила значајне дугове и губитке.

Проблем руских улагања, Синиша Вукелић, главни и одговорни уредник портала Цапитал, види и у оснивању нове компаније “Оптима Група”.

“Све ове три компаније заправо раде ‘Оптима Групу’. ‘Оптима Група’ набавља нафту, даје Рафинерији нафту да прерађује, узима ту нафту и продаје даље за себе”, наводи Вукелић говорећи о компанији коју је фирма “Нефтегазинкор” основала 2008., годину дана након куповине рафинерија.

Он наводи како је у ранијим истраживањима ЦАПИТАЛ дошао до података који показују да је сирова нафта коју су рафинерије набављале била скупља него прерађен производ, који се касније продавао “Оптима Групи”.

“Они су заправо исисали комплетан капитал и све што су могли из Рафинерије нафте и Рафинерије уља, и све је ишло у корист ‘Оптима Групе’”, каже Вукелић.

До истих налаза је у својој анализи дошао Мика Никић, доктор економских наука и бивши радник Рафинерије.

“Анализе су показале да су (…) обје рафинерије жртве трансферних цијена. Да су трансферне цијене заправо средство по којем су та велика предузећа опљачкана”, наводи Никић, на основу чије анализе је Центар за хуману политику поднио кривичну пријаву Републичком јавном тужилаштву Републике Српске, а која је послије двије године одбачена.

Годинама (не)позната докапитализација “Оптима Групе”
Фирма “Оптима Група”, за коју саговорници Детектора наводе да је профитирала пропадањем рафинерија, основана је 2008. године. Њен капитал био је 50.000 конвертибилних марака (КМ).

Након 14 година, у ову фирму уложено је 1,7 милијарди марака.

“Оптима Група” је објаснила на званичној страници да је процес извршен у четири фазе и да је реализиран “посредством банкарског система”.

“Докапитализација је омогућила оптимизацију структуре биланса ОПТИМА Групе, између осталога смањујући износ дуговања унутар групације. То је, са своје стране, повећало инвестициону атрактивност компаније и њену финансијску стабилност”, наведено је 2021. године из ове компаније.

За ову докапитализацију, према ријечима Вукелића, кључне банкарске и инвестиционе институције тада нису знале или нису хтјеле говорити.

“Сам износ од 1,7 милијарди марака је био запрепашћујући и онда смо мислили да мора нетко о томе имати евиденцију. У овако малу земљу кад уђе и 170 милиона марака, негдје би нетко примијетио”, наводи Вукелић.

Четири године послије, кључне банкарске институције и надлежна министарства су или одбили разговор за Детектор или на захтјев нису одговорили.

Захтјев за разговор одбиле су и рафинерије и “Оптима Група”.

“Нажалост, из техничких разлога, у овом тренутку нисмо у могућности удовољити захтјеву. Уколико се околности промијене, свакако ћемо Вас контактирати”, навели су у одговору из “Оптима Групе”.

Увидом у регистар, Детектор може потврдити да је образложење за дио докапитализације, односно износ од преко 277 милиона марака, отплата дуговања.

Приликом увида није било могуће утврдити која су образложења за друге транше докапитализације, с обзиром да је дио документације крајем аугуста недостајао у спису. Како су објаснили службеници Суда, највјероватнији разлог за то јесте што је дио списа код судије, без образложења разлога.

Према задњем рјешењу у спису, капитал “Оптима Групе” износи 1,7 милијарди марака, што показује да се тај новац није потрошио.

Вукелић сматра да ове компаније имају повлаштен положај у Републици Српској, те да на њихова врата не куцају инспектори.

“Нико не смије да то уради зато што је Милорад Додик онај који је то договарао директно. Он зна које су међусобне обавезе, можда према њему лично или његове према њима, да ли у новцу, да ли у политичком утјецају или састанцима с предсједником Русије”, наводи Вукелић.

Санкције САД-а нова пријетња БиХ
У јануару 2025. године, када су појачане санкције против Русије циљајући на руску производњу и извоз нафте, Министарство финансија Сједињених Америчких Држава ставило је на листу санкција Сергеиа Ивановицха Кудрyасхова, генералног директора фирме “Зарубежњефт”, која је власник “Оптиме”.

На истој листи се тада нашао “Газпром”, већински власник Нафтне индустрије Србије (НИС), који је 2008. године откупио већински дио дионица.

НИС се нашао на удару америчких санкција 10. јануара 2025. због “секундарног ризика”, односно повезаности с “Газпромом”.

Власти у Србији испреговарале су до сада неколико одлагања примјене тих санкција.

Зорана Михајловић, бивша министрица рударства и енергетике Србије, подсјетила је како не мисли да је продаја руској компанији била добра одлука.

“Србија је продала своја поља, своја истраживања, своје резерве. Све је продала”, каже Михајловић наводећи да је сада потребно да политички врх врати НИС у власништво Србије.

Миша Бркић, економски новинар, наводи како се на примјерима Републике Српске и Србије види стратешки политички потез Русије да се инсталира на Балкану преко енергетике и да још видљивије проводи свој малигни политички утјецај.

Вукелић наводи да би у случају санкција фирме која управља рафинеријама у БиХ, нафтна индустрија Републике Српске била у врло тешкој ситуацији, с обзиром да би били блокирани рачуни, и не би постојала могућност за отварање других.

“Не би могла сама опстати. Ревизори годинама (…) упозоравају у финанцијским извјештајима да опстанак сва три ова предузећа из нафтне индустрије директно зависи њихова будућност од њиховог власника и константне његове финанцијске подршке коју он има”, наводи Вукелић.

(Детектор)