Шта се десило са школом? Зар образовање није светиња?!

Некад је школа била храм знања, а просвјетни радник свјетионик који води кроз живот. Удружење просвјетних радника “ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ” из Бањалуке уочи почетка нове школске године пита се – Шта се десило са образовањем? Питање је то које код већине просвјетних радника изазива забринутост, умор, стид… Зашто? Зар образовање није светиња?! Одговор нас води у прошлост и намеће ону тешку ријеч „некад“.

“Некад је школа била храм знања, а просвјетни радник свјетионик који води кроз живот. Ако се осврнемо, не тако давно уназад, у доба 19. и почетка 20. вијека, сјетићемо се да су се у учионицима стварали будући великани- – научници, писци, доктори, државници…Био је то период када су знање, труд и дисциплина били неприкосновени, а просвјетни радници ауторитети којима се вјеровало и указивало поштовање”, кажу из овог Удружења.

Сјетили су се, кажу, професора Косте Вујића, личности која данас симболизује тај идеал просвјетитеља.

“Није он био само пуки предавач – био је узор, инспирација и отац знања генерацијама ученика који су касније обликовали историју своје земље. Михајло Петровић Алас, Јован Цвијић, Јаша Продановић, Милорад Митровић… људи су чија дјела и данас одјекују далеко ван граница Балкана. Оно што је заједничко тим именима и временима јесте поштовање. Поштовање према знању, према учитељу, према процесу образовања”, додају.

А данас?

“Данас школе све више личе на административне центре. Имамо ђаке који нису сигурни зашто уопште уче и просвјетне раднике чији се ауторитет доводи у питање, често и пред родитељима који ни сами не поштују оно што школа представља. Част изузецима којих, хвала Богу, има! У времену дигиталне површности и тренутног задовољства, знање постаје заморно, напорно и непожељно, а учитељи „сморови“. Ђаци (и њихови родитељи) желе резултате без процеса које стицање знања подразумијева, а друштво губи компас у вредновању труда и дисциплине”, напомињу.

Шта се десило са образовањем? Гдје су данас ученици професора Косте Вујића?

“Сигурно их има још, скривених у учионицама, међу онима који читају из радозналости, питају из страсти и поштују из душе. Али… систем који би требало да их препозна и његује често их занемарује или спутава. Просвјетни радници, ти савремени Вујићи, углавном су потцијењени, административно преоптерећени и без стварне подршке. Њихов ентузијазам тиња, али у окружењу које све рјеђе види учитеља као стуб друштва”, истичу просвјетни радници.

Кажу да је можда вријеме да се запитамо – не гдје су нестали ученици попут оних професора Косте Вујића, већ гдје, када и зашто смо као друштво скренули с пута који их је стварао и његовао.

“Знање није само збир података, већ духовни и морални компас друштва. Ако изгубимо повјерење у образовање, ако просвјетног радника сведемо на пуки сервис, не губимо само школске резултате, већ много више од тога – губимо темељ будућности. Зато, не смијемо се задовољити само питањем – Шта се десило образовном систему? Морамо тражити начине да обновимо вриједности које су некад биле очигледне, пратећи савремене токове и евидентан техничко–технолошки развој. Наш апел од прошле године још увијек је актуелан и циљ је коме стремимо: ‘Вратимо достојанство просвјетном раднику!'”, истичу.

Нека оно „некад“ постане сада – да школе буду мјеста гдје се осим стицања знања обликује и карактер, гдје просвјетни радници, родитељи и заједница говоре истим језиком одговорности, труда и поштовања.

“Ако ученици не виде поштовање према својим учитељима, како ће цијенити оно што уче? Ако одговорне институције и родитељи не стоје раме уз раме са школом и просвјетним радницима, шаље се порука да образовање није заједничка вриједност, већ обавеза која се може заобићи. Потребни су повезаност, дијалог и заједнички циљ.Крајње је вријеме да се врати достојанство просвјетној професији, не кроз празне ријечи, већ кроз конкретне кораке – бољи услови рада, већа аутономија у раду, а прије свега јавно (али стварно) признање да су просвјетни радници стуб развоја друштва. Друштво из чијих школа излазе научници, писци, државници… поново можемо бити само ако прво научимо да цијенимо оне који те људе образују. Ипак се окреће – просвјетни радници су проговорили јер образовање није посао само једног човјека, појединца – то је посао цијеле нације. Нека нам је свима срећан почетак нове школске године”, истичу просвјетни радници окупљени око овог удружења.

(БУКА) фото: БН