Диван гест: Игуман донирао новац за пут до џамије

У новопазарском селу Лукоцрево, где живе Срби и Бошњаци, главна тема нису разлике. Мештани најчешће говоре о путу. Не о метафоричком, него о правом, земљаном, изрованом макадаму који спаја џамију и манастир, Србе и Бошњаке, прошлост и будућност. У средишту те приче су игуман Гаврило и имам Џемил Дестановић – двојица верских ауторитета који су, уместо да се затворе у оквире својих богомоља, одлучили да делују заједно, за добробит читавог села.

Пут, кажу, значи живот. Јер овде, где живе и муслимани и православци, асфалт није само олакшица — он је обећање да село неће остати празно.

Наизглед обична иницијатива за изградњу пута прераста у снажну поруку заједништва и узајамног поштовања.

Џамија у коју прашина улази кроз прозор

"Пут је жила куцавица опстанка једног народа", каже имам Џемил ефендија Дестановић, стојећи пред белом џамијом која се градила више од десет година, захваљујући упорности мештана, донацијама из Санџака, Србије и дијаспоре.

Од октобра, када је џамија свечано отворена, живот се у Лукоцрево полако враћа. Али долазак до ње, нарочито зими, право је искушење.

"Мало јача киша и одмах канали, рупе. Лети — прашина толико да не можемо отворити прозор. И онда, уместо свежег ваздуха, удишемо облаке прашине", прича Дестановић.

Село је од центра Новог Пазара удаљено осам километара, а џамија још 2,5 километра од најближег асфалта. Од тог пута, асфалтирано је свега 700 метара. Остаје скоро два километра макадама.

Манастир из 15. века – исти проблем, исти циљ

На другом крају истог пута, скривен у зеленилу, стоји манастир Свете Варваре из 15. века, подигнут у време Немањића, данас метох манастира Ђурђеви Ступови. Игуман, протосинђел Гаврило, показује темеље и зидине у фази археолошких истраживања.

"Пут је неопходан — не само за вернике, него и за туристе. Овај манастир је део културне целине Стари Рас са Сопоћанима, под заштитом светске културне баштине УНЕСКО. Верски туризам је главни адут Новог Пазара, а до овде се тешко долази", објашњава Гаврило.

Археолози већ осам година пажљиво откривају слојеве историје. План је да се до 2027. године започне конзервација цркве и конака. Али, без пристојног пута, ни верници ни посетиоци неће лако долазити.

Симболична донација, а велико дело

Иако су и манастир и џамија у истом проблему, игуман је без размишљања одлучио да се прво помогне џамији.

"Ефендија ми је рекао да више не могу да чекају, да бар партерно уређење заврше. Рекао сам — нема проблема. Дали смо скромно колико можемо. Нисам желео да се то медијски објављује, али ефендија је инсистирао. И добро је да јесте, јер је то покренуло ширу причу о асфалтирању пута и до џамије и до манастира", прича игуман Гаврило.

Вест о томе да православни игуман даје новац за уређење џамије обишла је друштвене мреже, изазвала стотине коментара и хиљаде дељења. У време када вести често доносе подељеност, ова прича донела је најпозитивније реакције.

Село које памти братску помоћ и у рату

Дестановић подсећа да су у Лукоцреву људи „од памти века“ живели у слози.

"Чак и у рату, једни су скривали породице других. Наше село је познато по братској љубави и слози. Зато и ова акција није чудо — то је само наставак онога што овде одувек постоји", каже.

Глас мештана – ‘Без пута нема живота’

Авдо Ћосовић се сећа како је некада у селу било тридесетак кућа.

"Све се иселило због пута. Деца су блатњавим стазама ишла километрима до школе, зими по снегу до колена. Овде све расте, земља је родна, али без пута народ одлази", прича он.

Томо Стефановић додаје: „Где има народа, мора бити и пут. Нама у селу има и болесних, и старијих, и социјално угрожених. Када падне јака киша, вода носи све. Пут се не може одбранити. Ако хоћемо да село живи, пут је први корак.“

Пут који може постати симбол

Ова заједничка иницијатива имама и игумана, подржана од оба народа у селу, постала је симбол суживота у Новом Пазару.

"Ово је прилика да покажемо шта нас спаја, а не шта нас раздваја. Пут до џамије и манастира је пут до срца овог села", каже имам Дестановић.

У времену када се разлике често користе као разлог за раздвајање, Лукоцрево показује да оне могу бити темељ за сарадњу. И да је могуће, као што то данас чине имам Дестановић и игуман Гаврило, радити раме уз раме – не зато што то неко тражи, већ зато што је то људски и исправно.

Сада остаје питање — хоће ли локалне власти, држава и добри људи препознати важност овог пута? Јер, ако се асфалт положи, можда ће Лукоцрево поново бити пуно дечјег смеха, звона и езана који се чују заједно.

(РИНА) Фото: РИНА