Пресуде за изборну крађу у Добоју: Доказано да су масовно гласали мртви и они који нису изашли на изборе, оптужени ослобођени

- Нико није крив, али је на Суду доказано да се крађа гласова на изборима у Добоју одвијала по истом моделу на готово свим бирачким мјестима – дописивањем гласова бирача који нису изашли на изборе или умрлих лица која нису избрисана из бирачког списка.  

Скоро пет година након поништавања Локалних избора у Добоју 2020. и даље трају суђења за највећи случај изборне преваре којим се бавило домаће правосуђе. Подигнуто је 67 оптужница против 350 лица, а Основни суд у Добоју, према посљедњим информацијама, донио је 27 ослобађајућих пресуда за 139 лица и само једну условну осуду против два лица.

Већина пресуда је донесена по истом обрасцу: изборне преваре су доказане, али нема доказа да су за то криви чланови бирачких одбора. 

У 22 првостепене пресуде које је анализирао Транспаренцy Интернатионал у БиХ потврђује се да је Тужилаштво у свим случајевима успјело материјалним доказима и исказима свједока доказати да се изборна воља грађана најчешће прекрајала по два сценарија:  

Гласањем у име бирача који нису изашли на изборе – најчешће оних који живе у иностранству, 

Гласањем у име умрлих лица која нису избрисана са бирачког списка. 

Суђењу је претходило поништавање избора од стране ЦИК-а, након чега су услиједиле кривичне пријаве, истраге и подизање оптужница. Сумња се појавила због рекордне излазности од скоро 70%, а на појединим бирачким мјестима према рачуници ЦИК-а  утврђено је да је сваких 50 секунди гласао један гласач.

Након поновног бројања гласова ЦИК је ушао у поступак у којем су урађена графолошка вјештачења потписа бирача и њихово поређење са подацима ИДЕЕА-е, и том приликом је утврђено да  кривотоврено 10-20% потписа бирача. Најчешће се, према овом налазу, ради о кривотворењу сличних или истих потписа од стране једне особе за више рубрика на различита имена или додавањем иницијала у више рубрика. 

Шта је доказано на Суду? 

Тужилаштво је, у већини случајева које је анализирао ТИ БиХ, доказивало крађу од једног до седам гласова по бирачком мјесту, на начин да је изводило свједоке који су потврдили да они или њихови блиски сродници нису излазили на изборе и да су њихови потписи кривотворени.

Доказивање је отежавала чињеница да један број људи чији су гласови украдени није долазио у БиХ годинама, полиција их није могла пронаћи на адреси, а свједочења комшија да ријетко долазе нису могла бити прихваћена као доказ да нису гласали. Исто тако, подаци Граничне полиције да та лица нису улазила у БиХ у том периоду нису могла бити доказ на Суду, јер не постоји обавеза евидентирања сваког преласка границе.  

Због тога су релевантни докази углавном били свједочења бирача који су јасно потврдили да нису изашли на изборе. Такође, прихваћени су и докази у случајевима гдје се радило о гласању умрлих лица и гдје се могло јасно потврдити да је смрт пријављена прије одржавања избора. Тужилаштво је, дакле, у свим пресудама успјело доказати ову појаву, а у једној од њих се наводи: 

Из изведених доказа тужилаштва, свједочења свједока тужилаштва В. А., Г. С. и Д. Г. која су изричити у свједочењу да нису излазили критичне прилике на изборе, те увидом у Извод из матичне књиге умрлих за лица В. Ј. и Д. М., Тужилаштво је изведеним доказима доказало да поменутих 5 лица критичне прилике нису излазила на гласање и нису се потписала у наведене рубрике, већ је то учинио неко други, наводи се у пресуди.

Готово исти закључак понавља се у већини пресуда. Суд је у неким случајевима одбио приједлог за графолошко вјештачење како би се утврдило да ли су чланови бирачких одбора стављали спорне потписе. У неким случајевима они нису пристали дати рукопис, а сматрало се да тиме не би било доказано дјело за које се терете. 

Ко је крив? 

Због свега је надлежни суд сматрао да тужилаштво није доказало да су чланови бирачких одбора криви јер се неко потписао у име гласача који нису изашли на изборе, а све је, између осталог, правдано чињеницом да су се избори одвијали у вријеме пандемије и да је ношење маски отежавало идентификацију бирача. 

У већини пресуда Суд наводи да утврђена чињеница да је дошло до фалсификовања изборних резултата не може аутоматски значити кривичну одговорност чланова изборне администрације. 

Тужилаштво није доказало који члан бирачког одбора је утврдио идентитет у том случају, који је дозволио да се то лице потпише, а који је предао листиће за гласање, нити коме од кандидата је наведени глас припао, јер на ту околност нису уопште провођени докази, а што је била обавеза Тужилаштва, а све то у условима када бирачи морају да носе заштитне маске које покривају већи дио лица, држећи дистанцу, усљед поменутих правила Цовид-а, стоји у једној од пресуда. 

Суд је сматрао да је сасвим могуће да “неко друго лице приближних карактеристика лица која нису гласала појави се и гласа у име истих, без да за то чланови бирачких одбора уопште знају, а камоли како то ОЈТ наводи да су омогућили сви заједно и то истовремено и жељели”.

Такође, по наводима Суда недоказана остаје и чињеница да је промијењен изборни резултат, обзиром да је “немогуће утврдити којем кандидату су припали наведени гласови”. 

Шта су радили посматрачи? 

Суд додатно аргументује пресуде исказима појединих свједока који су били посматрачи на дан избора, као и чињеницом да на бројним мјестима нико од посматрача из различитих странака није имао примједбе на изборни процес. Чињеница да великом броју посматрача није било омогућено да уђу на бирачка мјеста није била предмет доказивања, а додатни аргумент је и да су сами чланови бирачких одбора предложени из “супротстављених политичких опција”. 

Тако се у једној од пресуда као аргумент у корист оптужених наводи да “пет чланова бирачког одбора који су у истом се нашли испред потпуно различитих политичких субјеката, односно П. Б. испред СДА-СБИХ-ХБ, Б. Р. испред ХДЗ БИХ, Б. Б. испред СПС, К. М. испред ГОЈКОВИЋ НЕНАД-независни кандидат, К. Б. испред СЕКУЛИЋ СЛАВКО-независни кандидат, односно испред политички супротстављених опција”. 

Ипак, у овим закључцима се потпуно игнорише апсурд да су већину посматрача и чланова бирачких одбора чинили представници опција које нису добиле ни један глас. Наиме, на изборе се пријавило 85 субјеката, а њих 66 имало је мање од 10 гласова и њихова намјера је очигледно била заузимање мјеста у бирачким одборима. Зато није јасно из чега је изведен закључак да су поменуте опције “супротстављене” и да нису биле дио исте унапријед договорене игре јер су нпр. на поновљеним изборима поменути Секулић Славко и Гојковић Ненад у цијелом Добоју имали по један глас. 

На једном бирачком мјесту, гдје је доказано да су гласала умрла лица, посматрач СНСД-а “није примијетио ништа необично”. На другом, гдје је доказано да су гласала лица која су била у иностранству, посматрач “Покрета Мост 21”  који је у цијелом Добоју имао један глас, наводи да није примијетио неправилности, док у корист одбране свједочи и посматрач СНСД-а на истом мјесту, који негира је да је у “току пребројавања гласова неко од чланова бирачког одбора убацивао накнадно гласачке листиће или дописивао имена”. 

Проблеми бирачког списка 

Управо ова чињеница  да се цијела изборна превара одиграла пред очима посматрача и чланова бирачких одбора, који су номинално припадали различитим политичким опцијама, отвара бројна друга питања и додатно поткопава интегритет изборног процеса. Из самих исказа евидентно је да је постојало више могућности – од оних да су спорни гласови дописани након пребројавања, до тога да је велики број лица прошао процес утврђивања идентитета и гласао у туђе име.  

Податак ЦИК-а о 10-20% потписа за који се могло са сигурношћу утврдити да су кривотворени илуструје размјере изборне преваре, а ко су били налогодавци и организатори у овим поступцима није ни било предмет доказивања. Ипак, пресуде потврђујући да је неажурност бирачког списка главни извор изборних нерегуларности, јер поред  неажурног вођења података из матичних књига умрлих, чињеница да десетине хиљада људи сваке године напуштају БиХ, а истовремено остају пријављени за гласање на редовном бирачком мјесту, отвара додатни простор за злоупотребе.  

Саме пресуде отварају и друга питања попут оних да ли су особе задужене за организовање изборне преваре располагале подацима институција прије Центра за бирачки списак. Ови примјери показују неопходност увођења изборних технологија, прије свега код електронске идентификације бирача путем отиска прста, као и скенера за бројање гласова како би се вратило повјерење грађана у изборни процес. 

Поред тога, кључно је да правосуђе у процесуирању кривичних дјела повезаних с изборним преварама испита и захтијева одговорност налогодаваца, односно особа укљученим у планирање и организацију ових дјела, јер су досадашње оптужнице углавном биле ограничене само на чланове бирачких одбора, док страначки функционери у чије име се преваре проводе никада нису процесуирани. 

(Транспарентно.ба)