Благојевић: Важност Правобранилаштва БиХ у случају "Вијадукт"

Одлука Савјета министара БиХ од 22.4.2025. године, којом су СНСД-ови и ХДЗ-ови министри прегласали бошњачке министре и на тај начин одлучили да се из добити Централне банке БиХ исплати дуг од 116 милиона конвертибилних марака словеначкој фирми "Вијадукт", показује прије свега дубоку кризу, боље рећи пропаст не само владавине права него и морала у БиХ.

Др Милан Благојевић 

Толико је наша морална пропаст огољена у овом случају да не постоје праве ријечи којима би се она описала. Зато су и ријечи које слиједе у наставку само недовољан покушај у том правцу те их тако треба и разумјети.

У вези случаја "Вијадукт" свима је овдје у БиХ сада познато, а то је и објављено 2017. године, у Службеном гласнику БиХ број 54/17, да је те године закључен уговор између Савјета министара БиХ и Владе Републике Српске, коју је заступала тадашња премијерка Жељка Цвијановић која и данас чини кључну полугу власти у Републици Српској.

Тим уговором Влада Републике Српске се правно ваљано и, како стоји у уговору (члан 4. уговора) безусловно обавезала да ће у случају "Вијадукт" исплатити, у року одређеном арбитражном одлуком, све новчане износе (укључујући и накнаду штете, односно измаклу добит са каматом) које би на основу коначне арбитражне одлуке словеначком "Вијадукту" била дужна исплатити БиХ.

Зашто је такву обавезу прихватила Влада Републике Српске такође је познато - зато што је до арбитражног спора и арбитражне одлуке дошло на основу одлуке о концесији и концесионог уговора из 2004. године, у којима су стране биле само Република Српска и "Вијадукт".

Другим ријечима, БиХ није додијелила ту концесију нити је са "Вијадуктом" закључила концесиони уговор.

Због тога је толико јасно да сада, послије арбитражне одлуке, Република Српска на основу наведеног уговора између ње и Савјета министара БиХ из 2017. године има правну и из тога изведену моралну обавезу и одговорност да безусловно плати све новчане износе досуђене "Вијадукту" коначном арбитражном одлуком Међународног центра за рјешавање инвестиционих спорова у Вашингтону.

Нажалост, актуелна власт Републике Српске неће да испуни ту обавезу, већ је сада пребацује на БиХ, у чему и јесте суштина њеног правног и моралног суноврата.

Да се разумијемо, исти суноврат би постојао и кад би се рецимо Федерација БиХ, или БиХ, понашале као што се сада понаша Република Српска, али то до сада није био случај па је зато овдје ријеч само о Републици Српској.

Осим тог суноврата, овај проблем има и још двије димензије.

Једна је кривичноправна, јер када се послије свега реченог избјегава испуњење наведених јасних правних обавеза, онда они који званично владају Републиком Српском и који имају моћ да нареде (и наређују) да Српска не изврши своју обавезу по уговору из 2017. године, они тиме чине кривично дјело, и то у најмању руку злоупотребу службеног положаја.

Нажалост, сва овдашња јавна тужилаштва ћуте о свему томе, као што ћуте све вријеме од 2004. године и о додјели концесије од стране Републике Српске фирми која није имала искуства у области за коју је добила концесију нити је имала радника, новца и чега све не.

Али, поред ћутања јавних тужилаштава, има још једно ћутање које забрињава. То је ћутање Правобранилаштва БиХ.

Према Закону о Правобранилаштву БиХ (члан 13. ставови 2 и 13) оно је надлежно да врши послове правне заштите имовине и имовинских интереса БиХ и да, на властиту иницијативу, предузима правне радње и средства ради остваривања те функције.

Дакле, на основу ових законских одредаба Правобранилаштво БиХ не мора да чека у случају "Вијадукт" да БиХ плати тој словеначкој фирми новчани износ из арбитражне одлуке наведеног Центра у Вашингтону, па да онда у име БиХ подиже регресну тужбу против Републике Српске и тражи да се БиХ за исплаћени новац регресира од Републике Српске.

Умјесто тога Правобранилаштво БиХ већ сада има право и обавезу да на основу Закона о Правобранилаштву БиХ, Закона о облигационим односима и на основу наведеног уговора из 2017. године, у име БиХ тужи Републику Српску због неиспуњена њене обавезе из тог уговора те да том тужбом захтијева од надлежног домаћег суда не само да на основу тог уговора обавеже Српску на испуњење те њене обавезе, већ и да до доношења правоснажне пресуде донесе мјеру обезбјеђења којом ће Српској бити забрањено располагање свим њеним новчаним средствима, како би се на тај начин спријечио одлив њеног новца, а тиме и онемогућавање извршења њене обавезе према БиХ по уговору из 2017. године и судској пресуди.

Значај оваквог поступања је у томе што када суд донесе пресуду којом усваја тужбени захтјев БиХ, а мора га усвојити јер је утемељен на правно ваљаном уговору из 2017. године, онда власт у Републици Српској не би могла избјегавати плаћање, као што чини сада у Савјету министара, већ би морала поступити по пресуди, јер неизвршење судске пресуде представља кривично дјело.

Нажалост, Правобранилаштво БиХ, изгледа, све ово до сада само нијемо посматра, чиме саучествује у нашем моралном суноврату.

Др Милан Благојевић