Правни поглед из Београда на потјерницу за предсједником Републике Српске

Суд БиХ 27. марта 2025. поднео је захтев Интерполу за расписивање међународне потернице за Милорадом Додиком због основане сумње да је извршио кривично дело напада на уставни поредак Босне и Херцеговине.

Ова вест изазвала је велико интересовање дела јавности упркос њеног превасходног интересовања за извештавања о текућим студентским протестима и грађанским протестима у Србији.

Расписивањем те потернице у већ иначе правно и политички замршеној ситуацији у БиХ искрсао би низ нових питања с могућим додатним драматичним политичким импликацијама и потенцијално несагледивим последицама.

За власти у Србију су, међутим, у овом тренутку од свих таквих могућих питања најбитнија следећа три:

– Да ли су испуњени услови за расписивање међународне потернице?
– Какве би обавезе по тој потерници имала држава Србија?
– Да ли би Србија морала да изручи Додика властима БиХ уколико би се он затекао у Србији?

Кренимо редом.

Поступак за расписивање Интерполове „црвене“ потернице уређен је Интерполовим Правилником за обраду података. У оквиру тог поступка предвиђена су два услова која морају бити испуњена како би била издата „црвена“ потерница.

Први услов се односи на то да у питању мора бити реч о тежем кривичном делу.

Црвена потерница, наиме, не може бити расписана због кривичних дела која у појединим земљама изазивају контроверзе које се односе на обичајне или културне норме, као ни због кршења административних закона или аката, нити ни због дела која потичу из приватних спорова (осим ако оно није повезано са неким тежим кривичним делом или уколико постоји сумња да је повезано са организованим криминалом).

Други услов односи се на висину запрећене казне.

Уколико се издавање потернице тражи како би траженом лицу било суђено, за то кривично дело за које му се суди мора бити запрећена казна од најмање две године затвора или тежа казна.

Уколико се пак потерница издаје како би тражено лице било упућено на издржавање затворске казне, оно мора бити правноснажно осуђено на најмање шест месеци затвора или мора да одслужи макар још шест месеци од раније изречене затворске казне.

Поред ових услова, уз предлог за издавање наречене потернице мора бити прослеђена и неопходна документација из предмета у вези са којим се тражи њено издавање.

У документацији морају бити садржани сиже чињеница случаја, у коме су описане криминалне активности траженог лица, назначено дело које му се ставља на терет, законски назив кривичног дела, наведена могућа максимална казна за то дело, као и налог суда за хапшење лица за које се тражи „црвена потерница“.

Пре објављивања потернице, Генерални секретаријат Интерпола дужан је да провери усклађеност тражених потерница са члановима 2 и 3 Интерполовог устава.

Тим члановима се забрањује било каква интервенција или активност која има политички, војни, религиозни или расни карактер.

Уколико би Генерални секретаријат након поступка провере расписао “црвену” потерницу за Милорадом Додиком, српска полиција била би обавезана да поступа по њој.

Та обавеза пре свега подразумевала би обавештавање земље на чији захтев је потерница издата, дакле БиХ и Генералног секретаријата Интерпола да су државни органи „пронашли“ Додика у Србији, као и предузимање свих других неизоставних корака неопходних за надзирање и ограничавање кретања траженог лица – укључујући ту и његово привремено притварање.

По примању обавештења о проналаску траженог лица, земља на чији захтев је издата потерница доставиће преко Генералног секретаријата надлежним органима Србије све податке и документацију неопходну за покретање поступка изручења у року од 18 дана од дана пријема обавештења да се тражено лице налази у привременом притвору.

Ово нас доводи до кључног питања: Да ли би Србија морала да изручи Додика властима БиХ уколико то од ње буде формално тражено преко Генералног секретаријата Интерпола?

Укратко: Вероватно.

Како је у више наврата већ истицано у јавним обраћањима државних званичника, Додик као држављанин Републике Србије не може бити изручен страној држави, будући да Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима то забрањује – чак и уколико је и држављанин државе која тражи његово изручење!

Али: Оно што се у домаћој јавности прећуткује јесте да се тај закон примењује само уколико материја изручења није регулисана потврђеним међународним уговором између две државе или уколико неко питање није уређено тим уговором. Такав уговор управо постоји између Републике Србије и Босне и Херцеговине и датира још из 2013. године.

Тим уговором утврђени су услови под којима земље потписнице дозвољавају изручење другој држави сопствених држављана – а чију испуњеност утврђује суд.

Осим за кривична дела организованог криминала, корупције и прања новца, оно је допуштено још за кривична дела за која је прописана казна затвора од најмање 5 година или тежа казна.

Међутим, једини разлог што одговор на ово наизглед просто питање није само „да“ јесте што постоје становите зачкољице, или назовимо то у случају Додика и Србије „излазна стратегија“ која би овај иначе једноставан поступак могле учинити далеко неизвеснијим.

Кључну такву зачкољицу могло би да представља евентуално отварање истраге против Додика у вези са неким кривичним делом почињеним на територији Србије.

Такава истрага представљала би „излазну стратегију“ за његово неизручивање БиХ – макар док се тај кривични поступак у Србији не оконча.

Куповина виле на Дедињу, за коју се Додик већ истражује од стране Тужилаштва Босне и Херцеговине, могла би да представља управо тај правни основ за одбијање захтева за изручење, из више разлога.

Први и основни је тај што је последица тог кривичног дела наступила на територији Србије, услед чега би по самом уговору Србија имала приоритет у гоњењу по тој кривичноправној ствари.

Други је тај што су у то дело потенцијално умешани и други актери из саме Србије који у њој имају центар својих животних активности и пословних интереса.

Њихове радње у вези са том куповином могле би, посматране било појединачно и у целини, да имају елементе више других кривичних дела – што представља посебну причу која ће се разматрати неком другом приликом, објављено је на сајту Форум за безбједност и демократију.

Аутор: Лука Јовановић, адвокат из Београда