НАТО агресија на СР Југославију почела прије 26 година

Агресија НАТО алијансе на Србију, односно тадашњу СР Југославију, почела је 24. марта 1999. године у вечерњим сатима, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Према подацима Министарства одбране Србије, током 78 дана агресије убијен је 1.031 припадник Војске и полиције, а  погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 деце. Рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа води се као нестало. 

 Како је светској јавности представљено, разлог агресије била је ситуација на Косову и Метохији, односно тешка хуманитарна криза на том простору, а наредбу за напад дао је Хавијер Солана, тада генерални секретар НАТО, генералу САД Веслију Кларку.

Као изговор за агресију НАТО искоришћени су догађи у Рачку, 15. јануара, а онда и неуспех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу. 

Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији, уз предлог да Уједињене нације надгледају мировно решење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе. 

У стварности, на КиМ се догодила серија терористичких аката које је починила такозвана ОВК, како против снага безбедности Србије и СРЈ, највише полиције, тако и против бројних цивила, не само Срба него и Албанаца, објеката инфаструктуре, српских светиња такође.

Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од 20 објеката. Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Следио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. НАТО је започео бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.

Током 11 седмица агресије готово да нема града у Србији који се није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом. 

По налазима одговарајућих служби Србије, до 10. јуна забележено је 18.168 авио прелета. По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, авакси и слично. У дејствима је у прво време учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно.

Осим напада са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване и из база у земљама Западне Европе и из САД.

Уништен је велики део инфраструктуре у земљи, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Све заједно, процењује се, око 50 одсто производних капацитета Србије. 

Разорено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. 

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, што је имало и несагледиве еколошке последице. НАТО је употребио, наводно први пут, такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. 

Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999.  

Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја 1999, на Међународни дан слободе медија.

О материјалној штети која је нанета током НАТО агресије изнети су разлицити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на приближно стотину милијарди долара, а група економиста Г17 проценила је штету на 29,6 милијарди ондашњих долара.

НАТО је негирао да је имао губитака, а из Београда су долазиле тврдње да је оборено више десетина летелица. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио више од 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички председник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није имао жртава. 

У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила. Летелица Ф 117, такозвани "невидљиви" претходно симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци.

Војном агресијом на Србију, наводно због ситуације на КиМ, прећено је готово деценију раније, заправо од самог почетка кризе на простору бивше Југославије, а активно је припремана током 1998. 

У књизи "Модерно ратовање" Весли Кларк није крио да је, како се изразио, планирање агресије НАТО против СРЈ "средином јуна 1998. увелико било у току". 

Одлуку о усвајању наредбе за активирање снага Савет НАТО донео је 12. октобра 1998. 

Сутрадан, Слободан Милошевић потписује споразум са Ричардом Холбруком. Предвиђено је смањење броја припадника Војске Југославије на простору Косова и Метохије на број с почетка 1998. Договорено је такође да посматрачи ОЕБС надгледају мировни процес на КиМ. Одређено је притом да не може бити одговорности никога за кривична дела у вези са догађањима на КиМ.

Независно од споразума, по састанку Савета НАТО 30. јануара 1999, званично је објављено да је НАТО спреман да покрене ударе против СРЈ. 

Самој агресији претходило је додатно распоређивање НАТО трупа у Албанији и Македонији. 

Потом су инсценирани такозвани преговори у Рамбујеу и Паризу од 6. фебруара до 19. марта. Делегација СРЈ коначни понуђени текст није потписала. 

Уследио је још један театрални долазак Ричарда Холбрука у Београд 22. марта на разговор са Слободаном Милошевићем,  као манифестација наводних добрих намера за међународну јавност. 

Ни сама Медлин Олбрајт, главни архитекта војне агресије на Србију, није крила да је степен захтева упућиваних Београду све време растао, до нивоа који је било немогуће прихватити. 

По Владиславу Јовановићу, најаве бомбардовања постојале су већ десетак година, још од времена када је Боб Дол у Приштини обећао независност. 

Бил Клинтон, ондашњи председник САД, делегацији америчких Срба и сам је накнадно изјавио, да оно што је захтевано од Милошевића ни он не би потписао. Слично се изразио и Хенри Кисинџер. 

Без дилеме, агресија 19 чланица НАТО на Србију односно СРЈ, догодила се са циљем отимања Косова и Метохије од Србије и била је то ваздушна подршка терористичкој ОВК, која је до тада већ починила небројене злочине.

Бил Клинтон, тадашњи председник САД, исте вечери је говорио о потреби "застрашивања Србије и Југославије" и "уништењу војних капацитета Србије", да се не би, како је рекао "предузимале акције против косовских Албанаца".

Тони Блер, премијер Британије, изјавио је да је агресија НАТО-а предузета јер је то тражио "народ Косова" под чим је он, како је отворено рекао, подразумевао Албанце. 

Међународни кривични суд за бившу Југославију објавио је 27. маја 1999. у јеку агресије на СРЈ, оптужницу и издао налоге за хапшење Слободана Милошевића, Милана Милутиновића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића и Влајка Стојиљковића, због наводних злочина на Косову.

До обуставе агресије НАТО дошло је после потписивања Војно-техничког споразума код Куманова 9. јуна 1999. 

Овоме су претходиле посете Београду Мартија Ахтисарија и Виктора Черномирдина како би се извршио додатни притисак на Милошевића. Ондашњи канцелар Немачке Герхард Шредер заслуге за прикључивање Русије политици САД и НАТО око Косова, у својим мемоарима, приписује дипломатским успесима Јошке Фишера тадашњег министра спољних послова Немачке. САД и Британија у то време су отворено разматрали копнену инвазију НАТО на Србију. 

Код Бона су се на самом почетку јуна тим поводом састали Виктор Черномирдин, Марти Атисари и СтроубТалбот, ради припреме наступа код Милошевића. По Ахтисарију, НАТО је тада као крајњи рок за решавање кризе одредио период до одржавања састанка Г8 у Келну 7. и 8. јуна. У супротном, уследила би копнена инвазија. Усагласили су се 2. јуна, у виду споразума у 10 тачака, на основу чега су се Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин 3. јуна запутили у Београд.

Посебно грубо у Београду је тада наступио Виктор Черномирдин, представивши Милошевићу понуђени предлог као ултиматум. Борис Јељцин, тадашњи председник Русије, тумачио је потом да је Черномирдин "урадио све што је могао " и да је "зауставио рат" уз оцену да се притом "Милошевић понашао апсолутно беспринципијелно" те да је то, по Јељцину, Русију  "гурало у војну и политичку конфронтацију са Западом".

Три дана по потписивању Војно-техничког споразума код Куманова 9. јуна 1999. започело је повлачење снага Србије односно СРЈ са Косова и Метохије. Споразум је одредио успостављање мисије Уједињених нација, УНМИК. 

Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао је наредбу о прекиду бомбардовања. 

Последњи пројектили пали су 10. јуна у рејону села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35. Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ. 

Савет безбедности ОУН је тада усвојио Резолуцију 1244. У саставу мисије КФОР на Косово и Метохију је упућено 37.200 војника. 

Врхунац читавог процеса било је једнострано проглашење независности Косова 17. фебруара 2008, које су признале земље које су учествовале у агресији на Србију 1999. године. 

(Тањуг) Фото:  И. Маринковић