Хадезеовско-есенесдеовски рашомон

ХДЗ-ов министар правде у Савјету министара БиХ поново, у континуитету од скоро двије године, гура причу о новом закону о Суду БиХ, упорно понављајући да је тај закон наводно усаглашен с “међународним стандардима”, али о којим стандардима се ради министар не каже ниједну ријеч.

Др Милан Благојевић

Нити ће, јер то не постоји и неухватљиво је, баш као што се ни магла не може ухватити.

Једнако таква је и прича о томе хоће ли још једна нова институција на нивоу БиХ, у виду апелационог (вишег) суда БиХ чије увођење се планира тим законом, бити смјештена у Источном Сарајеву или у Бањалуци. Српски представници сада међусобно ломе вратове око тога, хоће ли тај нови суд бити у једном или у другом граду у Републици Српској, за које вријеме им испод радара пролази нешто што не доприноси квалитету правосуђа на нивоу БиХ, а наштетиће, и то неповратно и непоправљиво, Републици Српској уколико буде усвојен овај закон који гура ХДЗ-ов министар, а који је прави хадезеовско-есенесдеовски рашомон, јер су га са таквим рашомонским садржајем осмислили наведени министар, а прихватили СНСД-ови министри у Савјету министара.

Да није тако, како би се поново, овај пут сутра – 5.2.2025. године на сједници Савјета министара требао наћи закон са таквим, по Републику Српску штетним садржајем.

Ево само пар доказа о штетности тог закона по Републику Српску. Најштетнија је предложена одредба која наоко изгледа као игра ријечи. Наиме, у садашњем члану 8. став 2 тачка б) важећег Закона о Суду БиХ том суду је дата надлежност да &qуот;рјешава имовинске спорове између државе и ентитета који су повезани са вршењем јавних овлаштења.

Дакле, не може Суд БиХ према садашњем закону да рјешава све имовинске спорове између ентитета и БиХ, већ само оне који су у вези са вршењем њихових јавних овлаштења, а то су нпр. имовински спорови које Република Српска често мора водити да би јој били враћени реални износи пореза на додату вриједност који су стварно наплаћени на њеној територији, а не они које јој Управа за индиректно опорезивање БиХ првобитно додијели вршећи своја јавна овлаштења.

Међутим, овим хадезеовско-есенесдеовским рашомоном у виду нацрта закона о судовима БиХ прави се радикални заокрет у томе, јер члан 17. тачка а) тог нацрта предвиђа да би Суд БиХ рјешавао све имовинске спорове између БиХ и ентитета, без обзира на то јесу ли или нису везани за вршење јавних овлаштења.

Каква опасност за Републику Српску долази из ове наоко игре ријечи? Ако би био прихваћен закон о судовима БиХ, то би онда значило да Правобранилаштво БиХ као законски заступник БиХ има право, које сада нема, да пред Судом БиХ у име БиХ тужи грађанском тужбом Републику Српску и да тражи да Суд БиХ утврди да је БиХ, а не Република Српска, власник непокретности у Републици Српској, рецимо, одређене шуме, шумског земљишта, пољопривредног земљишта или грађевинског земљишта – какво земљиште је, примјера ради, парцела на којој се налази зграда Народне скупштине Републике Српске у Бањалуци, укључујући и саму ту зграду.

До сада, за све ове године, никада Правобранилаштво БиХ није подигло такву грађанску тужбу не само пред судовима у Српској него ни пред Судом БиХ, јер тај суд, према садашњем Закону о Суду БиХ, нема ту надлежност, али би је добио ако би био прихваћен закон о судовима БиХ.

Поред ове предметни рашомон ХДЗ-а и СНСД-а би довео до успостављања и вишег суда на нивоу БиХ, који би у догледно вријеме прерастао у врховни суд БиХ што би, у коначном, водило у гашење Врховног суда Републике Српске. Штавише, ХДЗ-СНСД-ов приједлог је да тај виши суд већ сада, према овом њиховом пројекту, постане врховни суд БиХ у одређеним стварима.

Наиме, у члану 19. став 2. тачка е) нацрта закона о судовима БиХ, на којем инсистира ХДЗ-ово Министарство правде БиХ у који сам имао увид прије годину и по дана, стоји да би виши суд БиХ био надлежан да рјешава о приједлогу за преношење надлежности са судова једног од ентитета на суд
другог ентитета или на Суд БиХ, ако је суд који је иначе стварно надлежан спријечен стварним или правним разлозима да поступа.

Овакво одлучивање, својеврсни форум ординатум, је искључива надлежност суда који је врховни суд у судској хијерархији. А према садашњем уставном стању, овакву надлежност у Републици Српској има искључиво њен Врховни суд. Дакле, само тај суд је уставно надлежан да када, рецимо, Окружни суд у Добоју из неких разлога не може одлучивати у неком предмету, одлучи да то умјесто њега учини, на примјер, Окружни суд у Бањалуци, тј. само неки од судова у Републици Српској.

Међутим, нацртом закона о судовима БиХ, одредбом на коју је указано, Врховни суд Републике Српске, а тиме и Република Српска, би изгубио ту
надлежност, јер би она била пренесена на виши суд БиХ, а то значи на ниво БиХ. И тиме би већ сада тај виши суд био претворен у врховни суд БиХ када се ради о наведеним питањима.

И у кривичној области нацрт закона о судовима БиХ такође проширује садашњу надлежност Суда БиХ, јер би овај по том нацрту могао да суди и за кривична дјела за која сада надлежност имају судови у Републици Српској, чиме би били развлаштени судови у Републици Српској, а тиме и Република Српска, иако за то не постоји ниједан рационални разлог.

Ако се узму у обзир ови разлози, већ на основу њих се може поуздано закључити да умјесто закона о судовима БиХ треба донијети закон о измјенама Закона о Суду БиХ, и тим законом само прописати да се садашње Апелационо одјељење Суда БиХ измјешта из садашњег сједишта у Сарајеву и премјешта, рецимо, у Источно Сарајево те да оно, као Апелационо одјељење Суда БиХ, има свог руководиоца и судије које бира и разрјешава ВСТС БиХ.

Тиме ће и руководилац и судије тог одјељења бити не само физички измјештене из садашње зграде Суда БиХ него ће тиме бити предупријеђено да првостепене судије остварују контакте са судијама који одлучују по жалбама на њихове пресуде.

На крају, треба рећи да је и Венецијанска комисија, најприје у мишљењу из 2013. године, а затим и у мишљењу из марта 2023. године, нагласила да садашње стање, то јест "постојећи модел није у супротности са Уставом БиХ и међународним стандардима" - (цитирано према тачки 12.
мишљења Венецијанске комисије о нацрту закона о судовима БиХ, од 14.3.2023. године).

Другим ријечима, и Венецијанска комисија нам овим више него јасно каже да није супротно Уставу БиХ и међународним стандардима да у оквиру истог суда буде и апелационо одјељење, а да се оно само измјести из садашње зграде и града у којем су смјештена првостепена вијећа истог
суда.

Пише Милан Благојевић