Повезивање океана: Епохална изградња Панамског канала

"Купили смо га, платили, изградили и намјеравамо да га задржимо."

Тема је био Панамски канал, а ово су биле ријечи америчког предсједничког кандидата Роналда Реагана у марту 1976.

Међутим, већ сљедеће године, предсједник Јиммy Цартер потписао је споразуме о предаји контроле над овим виталним воденим путем до Панаме.

Пола вијека након што је дебата о власништву над каналом први пут анимирала Wасхингтон, питање се поново захуктало, будући да је нови амерички предсједник Доналд Трумп рекао да ће канал поново вратити Сједињеним Државама, тврдећи да га је Кина "у бити преузела".

Каналом тренутно управља Панама, али Маттхеw Паркер, аутор књиге о познатом каналу, рекао је за Радио Слободна Европа (РСЕ): "Кинеске компаније имају контролне удјеле у лукама на оба краја Панамског канала".

То је, како истиче, дио ширег тренда у којем Пекинг "шири своје интересе у међународној поморској инфраструктури" широм свијета, укључујући "у 'јужном 'дворишту' Сједињених Држава".

Друга Трумпова тврдња, да су Сједињене Државе изгубиле "38.000 људи због маларије", током изградње канала, према ријечима Паркера, занемарује трагичну улогу друге земље у настанку овог пловног пута.

Вијековима су поморци тражили пречицу која би повезала Пацифик и Атлантски океан кроз Панамску превлаку како би избјегли напоран пут око врха Јужне Америке.

Године 1881., подстакнут успјехом свог Суецког канала, француски дипломата Фердинанд де Лессепс званично је отворио радове на Панамском каналу.

Рута би смањила око 60 посто морске удаљености између источне и западне обале Америке.

Де Лессепс је прикупио милијарду долара за пројекат, новац који је дијелом кориштен за подмићивање новинара и политичара како би прикупили подршку јавности и подстакли улагања.

Међутим, француски план да пресијеку канал на нивоу мора кроз Панаму био је осуђен на пропаст од самог почетка.

Радници су се искрцали на тропску превлаку препуну сиромаштва, политичких немира и болести.

У доба у којем се вјеровало да се болести шире тајанственим "парама", прави кривци - комарци - нападали су придошлице у великим ројевима.

Четрдесет радника је умирало сваки дан, већина од жуте грознице или маларије.

Неквалификовани радници углавном су долазили са Кариба, али људска цијена француског пројекта најсликовитије је илустровала прича његовог главног инжењера Јулеса Динглера.

Он је довео своју породицу у Панаму и посматрао како му, једно по једно, његова кћерка, кћеркин вјереник и син умиру од болести.

"Вежемо се за живот тако што канал чинимо својом једином окупацијом", написао је овај инжењер. Када је и његова жена подлегла жутој грозници, Динглер се скрхан вратио у Француску.

Када је француска компанија за канале коначно пропала 1889. године, стотине хиљада инвеститора изгубило је своју уштеђевину у једном од највећих финансијских скандала у икада.

Французи који су одлазили оставили су велике залихе опреме, као и личне ствари око 20.000 радника.

Деценију након француског повлачења из пројекта, амерички предсједник Тхеодоре Роосевелт је ступио на дужност.

Вођен увјерењем да би Сједињене Државе требале господарити економски и војно, овај 26. амерички предсједник је тражио да САД настави тамо гдје је Француска стала.

Када су преговори о концесији канала између Wасхингтона и Колумбије, чија је Панама била покрајина, запели 1903. године, панамски револуционари, које је подржао САД, отцијепили су се од Колумбије док су амерички ракетни бродови стајали уз обалу.

Wасхингтон је брзо признао нову земљу, а убрзо је услиједио договор о изградњи канала кроз територију Панаме.

Умјесто да пресјеку пролаз на нивоу мора од обале до обале - као што су покушали Французи - амерички инжењери одлучили су поплавити централни дио Панамске превлаке преграђивањем ријеке Цхагрес.

Вјештачко језеро би се налазило на 26 метара надморске висине, а низ устава би дизао бродове до језера, а затим би их спуштао на ниво мора на другом крају канала.

Американци су предузели велике напоре на искорјењивању комараца на превлаци.

Један инжењер је тврдио да сваки мртви комарац кошта 10 долара америчког порезног обавезника.

Амерички напор био је подржан од градилишних челника које су поштовали остали тимови пројекта.

Расна сегрегација била је на снази између нискоквалификованих црних радника, већином с Барбадоса, и бијелих Американаца. Један посматрач је навео да су мушкарци генерално били "третирани као људска бића, а не као животиње".

Уз напоре за подизање морала, попут новина за радну снагу и турнира у бејзболу, радници су "узвратили дајући најбољу услугу унутар својих могућности".

Око 5.800 радника умрло је током деценије колико су Сједињене Државе радиле на пројекту.

Док су радници резали кроз панамски крајолик, смрт је наставила сијати жртве међу радном снагом.

Многи су погинули у клизиштима, други у експлозијама динамита.

Међутим, посао је завршен прије рока и испод буџета.

У јесен 1913. године, амерички предсједник Wоодроw Wилсон притиснуо је дугме на свом столу у Wасхингтону које је разнијело морски насип у Панами, удаљен неких 3.300 километара.

Док је вода јурила у корито канала, Тхе Неw Yорк Тимес је објавио да је "вјековни сан постао стварност".

У вријеме када је канал званично отворен, 15. августа 1914. године, вијест је једва забиљежена. Тог љета пажња свијета била је чврсто усмјерена на Европу и ескалирајући сукоб који ће ускоро бити познат као Први свјетски рат.

Након десет година рада канала, који је трансформисао свјетску трговину, почеле су расти тензије између добро плаћених Американаца који живе у зони канала под контролом САД-а и Панамаца.

У јануару 1964., међусобно непријатељство је прерасло у смртоносно насиље након што је застава Панаме подерана у сукобу између двије групе.

Инцидент из 1964. појачао је гласове у Wасхингтону који су позивали да се канал уступи Панами.

Контроверзна концесија предсједника Јиммyја Цартера довела је до тога да је пловни пут предат тој средњоамеричкој земљи 31. децембра 1999. године.

Историчарка Јулие Греен, која је написала књигу о историји канала, рекла је за РСЕ да би сваки данашњи покушај САД-а да поврати контролу над каналом скоро сигурно довео до сукоба.

"Тешко ми је замислити да се Панамски канал врати у САД-у без свеопштег рата против Панаме", истиче Греен.

(<стронг>РСЕ) ФОТО: YОУТУБЕ/СЦРЕЕНСХОТ