Др Милан Благојевић: Неко треба да одговара

Суђење у кривичном предмету против Милорада Додика и Милоша Лукића није само то, већ је и својеврсни детектор озбиљних пропуста и незаконитог рада Тужилаштва БиХ и Суда БиХ, за шта би неко из тих институција требао да одговара.

Др Милан Благојевић 

Сумарни преглед који слиједи у наставку, изложен по тачкама, говори необориво у прилог томе.

1. Тужилаштво БиХ у августу прошле године подиже оптужницу против Милорада Додика и Милоша Лукића у наведеном предмету и у тој оптужници се као основ за њу позива, између осталог, на Анекс 10 Дејтонског споразума и Бонске закључке Управног одбора Савјета за примјену мира у БиХ, из децембра 1997. године.

Тужилаштву је веома добро познато да ни Анекс 10 ни Бонски закључци нису објављени у Службеном гласнику БиХ нити се они ту објављују, сагласно Закону о Службеном гласнику БиХ.

Зато Тужилаштво БиХ веома добро зна да у таквој ситуацији оно има обавезу да те акте приложи уз оптужницу већ приликом њеног подизања, при чему Тужилаштво такође зна и да се комплетан текст Дејтонског споразума налази на службеном сајту Уједињених нација, као и да је копију тог споразума прије неколико година Босни и Херцеговини, на захтјев њене Парламентарне скупштине, доставила Република Француска, која је званични депозитар оригиналне верзије Дејтонског споразума. А што се Бонских закључака тиче, ни до њиховог текста није проблем да се дође, јер се и он годинама већ налази на службеној интернетској страници ОХР-а.

2. Међутим, Тужилаштво упркос свему томе подиже оптужницу и подноси је Суду БиХ, а овај је прихвата, без иједног од тих докумената које је веома лако и једноставно могло, боље рећи било је дужно, да у току истраге прибави Тужилаштво БиХ. Но, оно то није учинило, чиме је омогућило одуговлачење поступка на главном претресу. 

До тога је, видјели смо, и дошло, будући да је пар мјесеци изгубљено у току суђења само на то да Тужилаштво, тек у току главног претреса, прибави валидне текстове Дејтонског споразума и Бонских закључака.

Шта друго да се из тога закључи до да је неко моћан у Тужилаштву БиХ испланирао да одуговлачи поступак управо тиме, тј. тако што ће намјерно подићи оптужницу онако формално, да изгледа као да ради свој посао, али без да у истрази прибави та два акта, знајући да ће тај пропуст Тужилаштва БиХ бити касније разлог за одлагање претреса, тј. одуговлачење поступка и онемогућавање доношења мериторне пресуде, чему свједочимо све до сада, с неизвјешношћу да ли ће до тога доћи не само у овој 2024. која за који дан одлази у прошлост, већ ни у наредној 2025. години.

Стога човјек не може, а да се не запита за кога је Тужилаштво овако радило свој посао подижући предметну оптужницу - за себе или за себи противну страну у поступку?

3. Тужилаштво БиХ у оптужници прави још један пропуст те и тиме непрофесионално обавља свој посао, који у корист оптужених тешко да би могли боље да обаве и њихови адвокати браниоци.

Наиме, Кристијан Шмит је, намећући своје кривично дјело неизвршења одлука ОХР-а за које су затим оптужени Додик и Лукић, наметнуо и да оно ступа на снагу 2.7.2023. године те је тај Шмитов закон и објављен истог датума на службеном интернет порталу ОХР-а.

На исти тај начин наметнуте су и његове одлуке о поништењу два закона за које је, за те законе, Додик 7.7.2023. ипак потписао указ о њиховом проглашењу, упркос Шмитовој забрани да то учини, након чега је Лукић дао да се ти укази и закони објаве у Службеном гласнику Републике Српске.

Дакле, Тужилаштво БиХ у оптужници није у опису радње извршења написало да је Шмитово кривично дјело по одлуци Шмита ступило на снагу 2.7.2023. године и да је тог датума и објављено на службеној интернетској страници ОХР-а.

Зашто то Тужилаштво није хтјело да учини, већ је само написало када је објављен број Службеног гласника БиХ са тим Шмитовим кривичним дјелом, а то је број који је изашао дан након што је Додик 7.7.2023. већ потписао указе о проглашењу закона, препуштам читаоцу да закључи.

4. На ово се затим наставља незаконито поступање Суда БиХ. Најприје судија који је први водио главни претрес незаконито дозвољава одлагање претреса ради службеног путовања Додика.

То је супротно Закону о кривичном поступку БиХ (ЗКП БиХ), јер тај закон (члан 250) не дозвољава да службено путовање оптуженог одложи одржавање главног претреса, будући да то путовање није нити може бити сметња да се одржи главни претрес.

Кажем ово зато што ЗКП не прописује да се главни претрес може одложити из других оправданих разлога, већ само ако постоје сметње за његово одржавање, а путовања оптуженог, било службена или приватна, нису нити могу бити сметња за суђење.

Замислимо само у шта би се претворило суђење рецимо неком министру који је на слободи, а који је оптужен за злоупотребу службеног положаја, када би се на његово тражење суђење одгађало због његових министарских службених путовања. 

Нажалост, судија који је први водио суђење Додику је дозволио одлагање претреса због Додиковог службеног путовања, чиме је супротно ЗКП-у БиХ у ствари омогућио да се суђење одуговлачи.

5. Такву праксу наставила је и суткиња којој је затим овај предмет дат у рад, с тим што је она због службених путовања Додика незаконито одлагала суђења више пута, што је за посљедицу имало вишемјесечно одуговлачење поступка.

Тек почетком децембра ове 2024. године суткиња се изгледа досјетила како није законито одлагање претреса због службеног путовања Додика, па је тек тада рекла да се због тога више неће одлагати судјење.

Па ако тако може рећи тек сада, у децембру ове године, зашто тако није речено већ у октобру или новембру прошле године, када је Додик први пут затражио одлагање претреса из тог разлога, а Суд БиХ му то незаконито дозволио.

Таквом одлуком, да тек у децембру 2024. поступајућа суткиња каже да више неће бити таквих одлагања, она, иако можда није ни свјесна тога, признаје да су сва претходна одлагања због тог "разлога" била незаконита.

6. А да је Суд БиХ с тим у вези радио свој посао по закону, можда би ефикасним суђењем омогућио да Додик нема здравствених проблема нити да има нападе акутних болова тек сада у децембру ове године, убрзо након што је суткиња у том предмету рекла, казано народски, "е Милораде више нема одлагања и одуговлачења поступка због твојих путовања.

Нема и тачка." Да је то суткиња онемогућила раније, помогла би и буџету Републике Српске, јер би му уштедила силне паре потрошене за отужну и јалову 16. посебну сједницу НС РС, на којој је власт у три сата ујутро 25. 12.2024. између осталог закључила да Додик не треба да иде на суђење док се не опорави, што може да траје и до судњега дана, те затраживши да се пониште сви акти ОХР-а, не рекавши при том од кога то Народна скупштина тражи да их поништи.

Због тога ме они који су гласали за такав захтјев, у којем није речено од кога се тражи да поништи све наметнуте акте ОХР-а, подсјећају на ликове који не знају шта хоће, већ једино "знају" да то хоће одмах.

7. И на крају ове правосудне фарсе поступајућа суткиња издаје наредбу за преглед медицинске документације Додика настале током његовог боравка и при отпусту из приватне здравствене установе у Београду, а да при том не нареди љекару судском вјештаку и да прегледа не само ту документацију, већ и Додика.

Такво поступање суткиње је супротно члану 109. ЗКП БиХ, којим је прописано да се тјелесни преглед мора предузети, и без пристанка оптуженог, сваки пут када се требају утврдити чињенице важне за кривични поступак, а то је управо било потребно овај пут у предмету против Додика.

И тиме, тим својим пропустом, суткиња је опет, отегла овај поступак. Јер, давши такву непотпуну наредбу вјештаку, он је само вјештачио папире - медицинску документацију, не прегледавши Додика те не нашавши за сходно да барем он као вјештак позове телефоном суткињу и каже јој, рецимо, овако:

"Хало суткињо, де ба молим Вас додајте у наредби да морам и да прегледам Додика, а не само његове медицинске папире, с обзиром да тај додатак треба стајати у Вашој наредби сагласно члану 109. ЗКП БиХ".

Нажалост ни вјештак се тога није сјетио, али то ме не чуди ако се има у виду да је он, како је писало више медија, прије коју годину Додика називао Хитлером.

8. И тако, тек сада на самом крају 2024. године поступајућа суткиња се, након бројних одлагања и одуговлачења, досјетила да нареди тиму вјештака једне болнице у Сарајеву да прегледају Додика, а не само његову медицинску документацију, што су они и учинили, послије чега је суђење поново одгођено, при чему се у овом тренутку не зна када ће бити настављено.

Ето, тако између осталог јавни тужиоци и судије упропаштавају овај, као и бројне друге предмете и обесмишљавају правосудни систем претварајући га у апарат који није ништа бољи од лоше, рекао бих никада горе законодавне и извршне власти коју нажалост имамо.

А све је тако једноставно и све би се могло правилно радити, само да има добре воље, поштења и знања, без обзира на то ко је странка у поступку. Суд је већ одавно требао да донесе пресуду у овом ни по чему сложеном предмету, али он умјесто тога омогућује да се предмет незаконито одуговлачи унедоглед.

Као да се суткиња , а и судија који је судио прије ње, боји одлучити да Шмит није, као што заиста није високи представник јер није именован у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности УН, како је прописано Анексом 10 Дејтонског споразума, те као да се суткиња и судија прије ње једнако тако боји признати и одлучити да ослободи Додика и Лукића уз образложење да, све и да је Шмит високи представник, он нема право ни по Повељи УН, ни по Уставу БиХ, а ни по Дејтонском споразуму у цјелини да у БиХ као држави чланици УН намеће своју вољу као закон, а камоли да неизвршење његове воље може бити кривично дјело, па да због тога дјело које се ставља на терет Додику и Лукићу није кривично дјело јер га није прописао Парламент БиХ нити парламенти ентитета који су једино надлежни да својим законом прописују кривична дјела у БиХ.

Др Милан Благојевић