Др Благојевић: Република Српска је феуд једног лица

Генерални секретар предсједника Републике Српске је 20.12.2024. године саопштила да је Милорад Додик овластио Давора Прањића, потпредсједника Републике Српске, само за, како је истог дана у послијеподневним часовима пренио портал РТРС, “доношење указа којима се проглашавају закони које је усвојила Народна скупштина”.

Др Милан Благојевић

Из тог саопштења се види да је Додик наведено овлашћење дао 6.12.2024. године, што значи да је требало готово пола мјесеца да би јавност била уопште обавијештена о свему томе. 

Међутим, из саопштења се може, када се пажљиво ишчитава, уочити неколико важних ствари, које разбијају како маглу којом је обавијен боравак Милорада Додика у приватној здравственој установи у Београду, тако и неуставан начин на који обавља функцију предсједника Републике.

У вези са маглом Додиковог боравка у приватној здравственој установи у Београду треба кренути од тога да је поступајући судија Суда БиХ у кривичном предмету против Додика и Милоша Лукића на посљедњем рочишту одржаном почетком децембра, дакле прије 6.12. ове године, истакла да:

“Суд више неће уважавати било какве разлоге за одгоду рочишта, односно да се неће уважавати било какви приватни или пословни разлози за одгоду рочишта”.

Након што је то судија изјавила почетком децембра ове године, убрзо затим јавност у Републици Српској је путем портала РТРС 8.12.2024. године обавијештена да је Милорад Додик у послијеподневним часовима тог дана “због акутних болова прегледан и хоспитализован у Београду”. 

Из овог саопштења се види да се ради о “акутним боловима” због којих је Додик тог 8.12.2024. хоспитализован у Београду.

Одмах се поставља питање зашто је онда Додик, два дана прије тога, 6.12. исте године, пренио овлашћења за потписивање указа о проглашењу закона на једног од потпредсједника Републике Српске, када је тек 8.12. медицински прегледан и хоспитализован у приватној здравственој установи у Београду.

Сва људска, а не само правна логика, говори да је то овлашћење могао пренијети једино након прегледа и хоспитализације, а никако прије тога.

Ово нам у ствари говори да Додик као да је знао 6.12. ове године да ће се изненада (акутно) разболити и да ће само два дана касније бити превезен и хоспитализован у Београду, па је због тога 6.12.2024. године потписао своју Одлуку, број 01-010-4433/24 од 6.12.2024. године, којом је овластио Давора Прањића само за “доношење указа којима се проглашавају закони које је усвојила Народна скупштина”. 

Када се управо речено повеже са чињеницом да је Додик одвезен у Београд 8.12. ове године, дан пред наставак суђења које му је у Суду БиХ требало бити одржано 9.12. те када се то повеже са чињеницом да је само пар дана прије тога поступајући судија, почетком децембра, истакла да Суд БиХ у том предмету више неће уважавати било какве разлоге за одгађање рочишта, постаје јасно зашто је Додик хоспитализован у Београду 8.12. и зашто је у ствари два дана прије тога потписао наведену Одлуку, број 01-010-4433/24 од 6.12.2024. године, о ограниченом овлашћењу за Давора Прањића.

О постојању те Одлуке јавност сазнаје тек 20.12. ове године из саопштења генералног секретара предсједника Републике.

Међутим, јавности није саопштено, а требало је, да та Одлука није објављена у Службеном гласнику Републике Српске, иако је на основу Устава Републике Српске морала бити објављена да би производила правно дејство.

Наиме, чланом 109. став 2. Устава Републике Српске прописано је да се прије ступања на снагу општи акти државних органа објављују (значи морају се објавити) у одговарајућем службеном гласилу.

То одговарајуће гласило је Службени гласник Републике Српске када се ради о општим актима предсједника Републике.

Дакле, Устав прописује обавезу да се општи акти државних органа морају најприје објавити у Службеном гласнику да би тек након тога могли ступити на снагу и производити правно дејство.

То је уставна обавеза, а не ствар личне воље било кога.

Несумњиво је да је наведена Одлука од 6.12.2024. године општи правни акт, јер је њоме Додик као предсједник Републике на општи начин, са важношћу за неодређени број случајева, овластио Давора Прањића да као потпредсједник Републике потписује све указе о проглашењу свих закона, а не само једног закона. 

Зато је та Додикова Одлука од 6.12.2024. године према Уставу морала најприје бити објављена у Службеном гласнику Републике Српске, па је тек након тога Давор Прањић могао, све док је та Одлука на снази, да потписује указе о проглашењу закона.

Нажалост, та Одлука до овог тренутка није објављена у Службеном гласнику Републике Српске па је због тога она неуставна, усљед чега је неуставан и указ какав је, рецимо, Указ Давора Прањића, број 01-020-4482/24 од 12.12.2024. године о проглашењу Закона о подстицајима у привреди Републике Српске, објављен у Службеном гласнику Републике Српске, број 107/24.

Усљед тога је и тај закон неуставан са становишта његове формалне неуставности, па би Уставни суд Републике Српске по службеној дужности требао реаговати, на шта га обавезују и Устав и Закон о том уставном суду, те прогласити тај закон неуставним из наведених разлога.

Али, сигурно је да то тај суд неће учинити. 

Овдје се човјек треба оградити, остављајући могућност, јер овдје су сва чуда могућа, да све ово вриједи под условом да моћници у међувремену не успију да нас обману да им је и то пошло за руком, па да прикажу да је Додикова Одлука од 6.12. и објављена у Службеном гласнику од 6.12. ове године или неког другог дана прије писања овог текста.

Е за тај случај, а и иначе, треба рећи да је Додикова Одлука од 6.12. ове године неуставна и због још једног разлога.

Наиме, када нам је његов генерални секретар онако само усмено саопштила о постојању те Одлуке, рекла је и да та Одлука овлашћује Давора Прањића само на “доношење указа којима се проглашавају закони које је усвојила Народна скупштина”.

Међутим, Устав Републике Српске прописује сасвим супротно од тога, јер је Амандманом XЛ тачка 3. прописано да:

“предсједник Републике одређује који ће га потпредсједник Републике замјењивати у случају привремене спријечености да обавља своје функције”.

Дакле, ова уставна одредба, а она је једина коју Устав прописује за овакве случајеве, не дозвољава предсједнику Републике да каже да потпредсједника Републике овлашћује само на потписивање указа о проглашењу закона, јер је том уставном одредбом прописано да се одлуком предсједника Републике, којом одређује који ће га потпредсједник замјењивати у случају привремене спријечености, одређује и да га тај потрпедсједник замјењује у обављању свих предсједничких послова, а не само неких од њих.

У противном, ако предсједник Републике само не може да потписује указе, а може све остало, онда може и да присуствује на суђењу пред Судом БиХ, па макар и путем видео линка.

Све у свему, секвенце из сивила наше стварности које су описане у овом тексту говоре прилично тога, ако не и све, о томе како је Република Српска заробљено друштво и ентитет, својеврсни феуд једног лица на којем то лице, попут феудалца из доба феудализма, суверено влада, неограничен било каквим, па ни уставним нормама.

У том погледу он је, казано рјечником феудализма, сизерен, а сви други на његовом феуду су његови вазали, прије свега они који се окупљају у Сарајеву пред зградом Суда БиХ сваки пут када је суђење њиховом сизерену, или дајући изјаве које су милозвучне за њиховог сизерена, знајући да се, ако њихов сизерен престане то бити, ни њима и њиховим разним синекурама које су стекли на сизереновом феуду не пише добро.

У томе је суштина како сизеренове моћи, тако и положаја њему послушних вазала, док у свему томе, нажалост, страдава Република Српска.

Др Милан Благојевић